Zanimljivo je bilo videti kako nacionalistička desnica pozdravlja pobedu Sirize, možda čak sa većim oduševljenjem nego revolucionarna levica. Zašto?
U osnovi zato što stranke koje nemaju izglede da dođu na vlast u postojećim okolnostima, ulažu nadu u krizu i u, u ovom slučaju, raspad Evropske unije, jer računaju da im šanse rastu u nestabilnim i neizvesnim okolnostima koje bi nastale, čak i ako ne mogu da vide odakle bi im se ta šansa tačno ukazala. U poređenju sa nepostojećim izgledima da se na redovnim izborima dođe na vlast, haos nudi veće šanse bez obzira na rizike.
Relativni izgledi desnice su veći od onih levice. Pogotovo ukoliko bi bilo neophodno štititi ugrožene državne interese, red i mir recimo, to bi svakako išlo više na ruku nacionalistima, nego onima koji bi se pozivali na klasne interese. Levica bi se još više udaljila od vlasti nego što je u kakvim-takvim redovnim demokratskim uslovima.
Demokratija je jedina nada onih koji žive od rada i uzdaju se u socijalno osiguranje. Nezadovoljstvo demokratskim načinom odlučivanja je razumljivo, jer po prirodi stvari zahteva kompromise, sa čim ljudi na levici mogu da imaju ideološke probleme, ali je nezadovoljstvo na nacionalističkoj desnici veće, jer eventualni uspeh na jednim izborima ne može da se održi na sledećim, osim ukoliko se ne obezbedi neki stepen autoritarizma. Opet, najveći izvor autoritarnih pokreta i podrške njima nisu socijalni problemi, opet iz istog razloga održivosti. Ukoliko dođete na vlast sa obećanjem da ćete promeniti raspodelu dohotka, dakle sa nekom verzijom politike a la Robin Hud, suočićete se sa nezadovoljstvom i gubitkom vlasti na sledećim izborima ako niste u stanju da ispunite to obećanje. Na desnici je stvar drukčija, jer se ona oslanja na sukobe sa drugim zemljama ili sa jednom ili drugom vrstom spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja. Postojanje neprijatelja je način da se opravda autoritarizam jedne ili druge vrste.
U toj stvari ne pomaže Evropska unija. Ovo je pouka slučaja Siriza. Kada bi nekako, uglavnom se moglo čuti iz nacionalističkih krugova, kada bi došlo do pravog sukoba, do neprijateljskih pregovora, između Nemačke i Grčke, sporazum bi bio nemoguć, pa bi onda Grčka napustila evropsku monetarnu uniju, koja bi se onda raspala, a sa njom i sama Evropska unija. I uspostavio bi se sistem nacionalnih država, u kojem naravno nacionalisti mogu da vladaju bilo pobedama na izborima ili na autoritaran način.
Problem je u tome što Evropska unija, pa ni evro zona, tako ne funkcionišu. To je sistem saradnje, gde se donose odluke usklađivanjem interesa. Naravno, taj sistem zavisi i od poštovanja preuzetih obaveza, ali ne do tačke kada se može ugroziti sam taj sistem. To važi ne za EU u celini, već i za monetarnu uniju. Posebno što u njoj nezavisnu ulogu ima centralna banka, koja svakako neće delati tako da dovede do raspada sistema koji joj je poveren. Ishod sukoba interesa, kao u ovom slučaju onih kreditora sa dužnicima, može naravno da bude i nepostizanje dogovora, pa i raspad sistema, ali ne pošto se ne ispitaju sve mogućnosti da se postigne dogovor. A to znači i da se uvaže interesi Grčke i interesi drugih zemalja, pa i Nemačke.
Ako se stvari tako posmatraju, nije teško videti ni zašto grčki glasači nisu spremni da daju mandat strankama koje bi izvele zemlju iz monetarne i pogotovo političke unije i zašto je vođstvo Sirize bilo spremno da traži sporazum i čini ustupke. Ključni razlog je taj što se u tom sistemu kooperacije neki od interesa Grčke i Sirize moraju uvažiti. Jer, da to ponovim, odnosi neprijateljstva su isključeni, nezavisno od toga koliko se žučno raspravljalo i koliko se jako ispoljavalo nezadovoljstvo stavovima drugih.
Zašto grčki glasači ne žele da povrate svoj suverenitet u obliku koji im nude nacionalisti? Zato što ne mogu da budu uvereni da će se održati demokratski način odlučivanja i strahuju od povratka u stanje neprijateljstva, kako spolja tako i unutra, u kojem veće izglede imaju moćni i bogati, a manje slabiji i siromašniji. Ovo je utoliko poučnije što je grčka privreda platila ogromnu cenu u poslednjih 5-6 godina. Cilj je da se ona ne povećava, a ne da se u dezintegraciji i unutrašnjem haosu plati još veća.
Osim toga, grčki pregovarači nisu ni propali tako rđavo kako cene oni koji su se nadali nacionalističkoj ili nekoj drugoj revoluciji. Solventnost zemlje će se očuvati, a određeni socijalni programi će biti sprovedeni. Ukoliko, uz to, dođe do značajnog smanjenja korupcije i do progresivnog oporezivanja, to nikako nije malo. A ostaje i dalje na snazi sistem četiri slobode koji za građene zemlje koja ima dugu tradiciju emigracije i turističke privrede nisu nikako nevažni.
U tome je razlika oko toga kako levica i desnica vide Evropsku (političku i monetarnu) uniju. Levica nema čemu da se nada od povratka nacionalizma.
(Novi magazin)
Bonus video:
