Ako je verovati prognozama Evropske komisije, Grčka privreda se oporavlja i u sledećih par godina bi trebalo da značajno ubrza privredni rast i da smanji stopu nezaposlenosti uz, takođe, smanjenje javnog duga u odnosu na bruto domaći proizvod. Uzmimo da to nisu preterano nerealistična očekivanja, što bi mogla da bude politika nove vlade ako je sastavi partija nove, za Grčku, levice - Siriza? Njena je ponuda glasačima da će tražiti otpis dugova i povećanje plata i socijalnih davanja. Neki komentatori cene da bi to moglo da ide uz odluku, voljnu ili nevoljnu, da Grčka napusti evropsku monetarnu uniju, dakle da ponovo uvede sopstven novac, da drahma zameni evro.
Da li će to izazvati krizu evra? Pre par godina zaista je izgledalo da će grčki moratorijum na javne i strane dugove dovesti do raspada evra, jer će, i to je važno, od njega dići ruke zemlje kreditori, a pre svih Nemačka. Danas je situacija drugačija. Tačno je da je uticaj protivnika evropskih integracija, a posebno monetarne unije, porastao, ali većinske i vladajuće partije u svim zemljama članicama nisu za dezintegraciju novčane i trgovačke zajednice. Tako da je strah od grčke levice i njenih eventualnih privrednih poteza, koji bi Grčku izveo iz monetarne unije, mali ili gotovo nepostojeći.
Zapravo, Grčka će se naći pred izborom da sa napuštanjem evra promeni i trgovački režim, što bi značilo uvođenje carina, a to bi opet značilo napuštanje Evropske unije. Ovo ne izgleda naročito privlačno, posebno sada kada je zapravo konkurentnost grčke privrede povećana i deficit u razmeni sa inostranstvom značajno smanjen, a verovatno ga i nema više u trgovini sa Evropskom unijom. Tako da bi verovatno samo morala da se uvede kontrola prekograničnih finansija, kako bi se izbegao veliki odliv novca. To bi možda i moglo da se dogovori sa Evropskom unijom, a da Grčka ostane član, ali nije jasno koja bi korist od toga bila za obe strane.
Ako se, dakle, sve to ima u vidu, ne bi bilo iznenađenje ako bi Siriza samo tražila da se postojeći program sa EU i sa Međunarodnim monetarnim fondom promeni, a da u osnovi ostane isti. Zapravo, u onom delu u kojem bi se pokazala povećana socijalna osetljivost, to bi svakako bilo i dobro, a ne bi trebalo da predstavlja problem u pregovorima sa Trojkom (koju čine MMF, Evropska komisija i Evropska centralna banka).
Drukčije stoje stvari sa krizama u Srbiji i Hrvatskoj. Jer se u Srbiji početak privrednog oporavka očekuje tek za tri godine, mada se ne očekuje neka značajna dodatna recesija. Za razliku od Grčke, međutim, značajnija podrška iz evropskih i multilateralnih fondova se ne može očekivati, a uz to nije samo potrebno dovesti javne finansije u red, već i promeniti značajno uslove u kojima posluje privatni sektor. Uz to je potrebna reindustrijalizacija, jer Srbija nema komparativne prednosti u turizmu i uslugama vezanim za njega kao što je slučaj sa Grčkom. A to zahteva, sa jedne strane, ulaganja u modernizaciju zemlje, institucionalnu i infrastrukturnu, a i drugačiju monetarnu politiku, jer se inače neće moći obezbediti povećana ulaganja u proizvodnju za izvoz.
Ovde valja ukazati na ne baš najbolji primer Fijata. Naime, potrebna je proizvodnja industrijske robe koja se prodaje i na domaćem i na stranom tržištu. Proizvodnja koja nema domaćeg kupca, jer je proizvod skup, pogotovo ukoliko je najvećim delom reč samo o sklapanju uvoznih delova, ne mora da ima naročito veliki doprinos domaćem dohotku, a može i da bude lišena potrebne stabilnosti. Slično je, videlo se, i sa železarom, a i sa nekim drugim poslovima.
U svakom slučaju, dok se Grčka, ako ne napravi neke nove greške, nalazi na kraju duboke recesije i na početku oporavka, dotle se Srbija nalazi na početku trogodišnjeg programa odricanja, s tim da nije još uvek jasno ni koji je to tačno program ni koliko je on zapravo dobro zamišljen. A onda je još potrebno da se ne greši previše.
Kriza u Hrvatskoj, opet, deluje obeshrabrujuće. Sada će početi da pomažu transferi iz evropskih fondova, a dobro će doći i novac od monetizacije puteva, kako se to zove. No, ostaje strateški problem konkurentnosti koji je u vezi sa usaglašavanjem privredne politike sa komparativnim prednostima zemlje. Naime, Hrvatska, još manje nego Grčka, ne može da se oslanja samo na turizam. Potrebna je politika koja podstiče ulaganja u druge izvozne grane, a to znači da je potrebno da se javnost odvikne od dve stvari: jedna jeste jaka kuna, kojom se pomažu uvoznici, i javne finansije koje karakteriše „meko budžetsko ograničenje“, to jest neefikasan javni i privatni sektor koji se na njega oslanja. U poslednjih šest godina, koje je karakterisala recesija, nije bilo spremnosti da se te promene sprovedu.
Ove tri privrede - grčka, srpska i hrvatska - zapravo su u najgorem stanju ne samo na Balkanu, već i u onom delu Evrope koji čini EU i zemlje koje njoj teže. Naravno, sa još se većim izazovima suočavaju Belorusija i Rusija, o Ukrajini i da ne govorimo. Jer ove tri balkanske zemlje bar mogu da se oslone na demokratski način odlučivanja, ako ga sačuvaju, dok ove druge tri tek treba da se demokratizuju. Ove godine sve one će donositi dalekosežne odluke, počev sa grčkim izborima krajem ovog meseca, gde su izgledi, čini se, bolji nego u drugim zemljama.
Bonus video:
