Od kada je prvi put ispričana, legenda o doktoru Faustusu se ponovila u bezbroj varijanti, pa i na crnogorskom državnom Univerzitetu. Pregled „stavki ugovora“, nažalost, ne vidi izuzetke i zato se treba izviniti svim časnim ljudima koji u ovom „ugovaranju“ nisu učestvovali i koji nisu ćutali dok se on „potpisivao“.
Sve je počelo u vrijeme otvaranja prvih privatnih fakulteta, liberalizacije „tržišta“ obrazovanja i nekontrolisanog uvećanja upisnih kvota, u prvom redu na državnom Univerzitetu. Profesori tada nisu javno protestovali što umjesto dvadesetini predaju grupama od po nekoliko stotina studenata. Na pitanje zbog čega se prima toliko samofinansirajućih studenata, kada ne postoje uslovi za njihovo kvalitetno školovanje, uvijek je stizao „zdravorazumski“ odgovor: nećemo valjda da ih pustimo da plaćaju školarine privatnim fakultetima. U zemlji koja je tek izašla iz socijalizma, ovakav cilj je opravdavao sredstvo. Žrtvovan je kvalitet studija i povezivanje perioda učenja sa naučnim radom i istraživanjem. Prva tačka ugovora je „potpisana“.
Profesori nisu digli bunu ni zbog sve češće upotrebe „resavskih“ alata - prepisivanja i „bubica“. Spremno su potpisivali doktorate i ljudima koji su, tek kad su stekli političku i/ili ekonomsku moć, otkrili „ljubav“ prema nauci i upravo tada, gle čuda, našli dovoljno vremena za mukotrpni naučni rad. Naša privatizacija se, naime, nije zadržala na materijalnim resursima. Ovdje su privatizovane i duhovnost i naučne reputacije; preuzeta je nauka od naučnika i umjetnost od umjetnika, kako bi obe postale „cvijet u reveru“ novih gospodara. Sve vrijeme je više nego očigledna bila sprega između mnogih univerzitetskih profesora i vlasti, uspostavljena još u vrijeme AB revolucije.
Autonomija Univerziteta je uglavnom shvatana kao čuvanje vlastitog atara i unosne sinekure, a ne kao način da se osiguraju istraživačka sloboda i slobodno mišljenje. Disidenti su bili (i ostali) iznimno rijetka pojava i svako ko se ne bi brinuo o svom neposrednom ličnom interesu smatran je u najmanju ruku čudakom. Tako je „potpisana“ još jedna tačka faustovskog ugovora.
Uporedo sa prilično vulgarnom liberalizacijom tržišta visokog obrazovanja, odvijala se i crnogorska obrazovna reforma. Kao završna i autoritativna „karika“ ovog velikog procesa, Univerzitet je trebalo da je zaokruži politikom upisa nakon eksterne mature. Umjesto toga, ukinuti su prijemni ispiti, a uvođenje eksterne mature je sistematski ometano. Tako na fakultete više nisu stizali najbolji, niti je selekcija imala oblik piramide. Naprotiv, učenici su iz srednje škole, bez obzira na smjer i uspjeh, mogli da upišu gotovo sve što su željeli. Na djelu je bio sistem valjka. Ubirane su (i vrlo sumnjivo raspodjeljivane) školarine, bez kontrole i ulaganja u kvalitet nastave, sve dok đavo nije došao po svoje.
Rezultat je sramno mjesto na Šangajskoj listi koja pokazuje kvalitet univerziteta u svijetu, i preko deset hiljada mladih visokoškolaca koji nemaju posao. (Istine i pravde radi, treba reći da su slično prošli i drugi univerziteti u regionu, a o većini privatnih naprosto ne treba trošiti riječi.) Tako je „potpisana“ i ova tačka faustovskog ugovora.
„Prodaja duše“ Univerziteta nije nastala odjednom. Bio je to dug proces, dug niz malih izdaja i „nemiješanja u svoj posao“. Zbog dugog ćutanja Univerziteta danas je teško osporavati argumente rektorke Vojvodić, barem one koje se tiču hiperprodukcije kadra i upisne politike koja ide na uštrb kvaliteta studija. Jedan suštinski autonoman i kredibilan, a ne politički zavisan i uplašen univerzitet do toga sebe ne bi doveo, niti bi danas studenti trebalo da budu korifeji pobune za elementarna prava u visokom obrazovanju. Tu bitku je mnogo ranije trebalo da započnu njihovi profesori. Istinski autonoman univerzitet podrazumijeva istrajnu borbu za kvalitet studija, podrazumijeva borbu da stručni i nezavisni naučnički uvidi budu vidljivi i da doprinesu javnoj debati o važnim razvojnim pitanjima. To je, nažalost, odveć često izostajalo.
Tako je i na našem Univerzitetu „potpisan ugovor sa Mefistom“. Tako je došao u pitanje sistem javnog školstva i pravo na besplatno obrazovanje. A besplatno studiranje, kao suštinsko ulaganje u ljudski i ekonomski kapital zajednice, nikada nije podrazumijevalo da svi treba da se upišu i da završe fakultet (posebno ne da ih završavaju ljudi na vlasti koju upravo vrše).
Značilo je da svi koji imaju kvaliteta i koji su spremni da ozbiljno rade mogu to i da urade, bez obzira na imovno stanje porodice iz koje potiču. Uostalom, i Sorbona je otvorena da bi se školovali siromašni, a ne samo bogati studenti.
Razumno je pitati se ima li spasa za našeg doktora Fausta. Ukoliko pratimo analogiju, potpisivanje ugovora sa Mefistom je u čuvenom Geteovom djelu bilo dio Božijeg plana, a Mefisto „deo one sile koja vazda želi da tvori zlo, a uvek dobro sazda“. Možda i za našeg doktora Fausta ima nade, ukoliko ga u narednom periodu ne bude vodio lični interes već ljubav i odgovornost prema mladima i prema nauci. Spasiće svoju dušu svaki stručan, traganju za istinom posvećen, misaono slobodan i politički nezavisan profesor, koji ne ćuti i ne pristaje da izda interese studenata. Jer, ukoliko to dozvoli, onda i zaslužuje da ga, kao mnoge danas, „biju po ušima“. Jedino takva autonomija državnog Univerziteta je zaloga bolje i prosperitetnije Crne Gore. Uprkos Mefistu. Autorka je profesorica književnosti
Bonus video:
