Protesti, koji su ovoj teškoj čamotinji lekoviti sami po sebi, nezadrživo osvajaju Srbiju. Okupirano društvo pruža otpor opasnoj infekciji i nepodnošljivo agresivnom i tupom samoljublju vladara. To je taj narcizam odvratnog, koji se ne može poslati u muzej nakaza bez napada na njih.
Opozicija ne vodi proteste nego oni nju, i to je sasvim pravedno, i sada sa jednim jedinim ciljem, posle koga su ostvarivi i svi drugi: pad AV, bez odlaganja i opravdanja, bez čekanja da se samodržac strmekne sa svog trona, sam od sebe, kao ljuštura u kojoj odavno nema ničega, niti je ičega bilo. Mnogi je tiranin, bahat, nepristojan, razmetljiv i besprizoran, nesposoban da uradi bilo šta vredno, osim da to vredno temeljno razara - taman kao ovaj ovde - postao višak i nestao taman kada je utuvio sebi u vrhovnu tikvu da je neranjiv i večan.
Ovaj ovde je rasklaćen, uzdrman, prepadnut, nesiguran i nervozan. Drži se noktima za zid, čekajući volšebni spas od prijatelja kojih više i nema. Raspisaće izbore, uveren da će ih dobiti uz pomoć širenja straha i mrtvih duša. Očekuje da ponovo sva groblja u Srbiji glasaju za njega.
Ako ipak ne dobije izbore, biće to kraj za mafijašku svitu, političke ubice i ludačke mesijanske snove. Ali, najgore će biti ako ih dobije. Svi već znaju kako ih dobija i šta namerava da radi kako bi produžio agoniju i izbegao neizbežno: pad u ništavilo radikalskog brloga, odakle je i došao. Ili nešto mnogo gore. Kako će pasti? Pre svega kao čuvar bezakonja i kriminalnih državnih grupa, zaštitnik ubica i nosilac protivustavnog svevlašća. Kao neprijatno lice sklono da se hvali nepostojećim, koristeći laž kao otisak prsta, kukavica koja se javno hrabri svojom neustrašivošću: „Baš me briga, nemam problem s tim, ne bojim se nikoga!“
Kao vršilac svih poslova o kojima ne zna ništa, kao budala koja hoda u mladom rasadu. Onaj koji je uspeo da uništi skoro sve što valja, daleko više nego što je to uopšte moguće. Operetski car, koji je raspopio patrijarha i od božijeg sluge načinio svog potrčka.
Dalje nabrajanje bilo bi samo krajnje neprijatni inventar gadosti. Postoji još jedna stvar koja bi ovogodišnje proteste mogla da učini konačnim. Bar za ovu vlast. Sam dolazak te kolonije bio je nastran i neprirodan. Sve je nastalo iz radikalskog zmijskog gnezda, novi naraštaj je postao još otrovniji od zle gamižuće rodbine i bez većeg odupiranja zauzimao i trovao sve što ovaj naš svet čini ljudskim.
Izgledalo je da rešenja nema, da je letargija postala simptom laganog umiranja društva. Bilo nas je sramota od nemoći. Oni koji su u novom gazdi videli harizmatičnog svetitelja ne mogu da objasne razloge za opčinjenost. Takvih razloga nema, osim podaništva, kao endemske rajetinske boljke. Klika je zauzela državu i pretvorila je u svoju mafijašku firmu. Našla je svoje odane novinare, nedarovite sluge i napravila medijsku pitu od govana. Smrdi do neba, ali služi gospodaru.
Sklanjali smo se od tog aromatičnog smeća, potpuno usklađenog sa mirisom i ukusom mesije, pa je većina njegovih zaljubljenika svoje emocije crpela sa tog zagađenog izvora. Zaraza je delovala kao stimulans, jer samo ono što je nepodnošljivo gadno može da im približi narav njihovog vođe.
Moguće je da su se ljudi, kojima su životi nezadrživo curili u bedi, poniženju i besmislu, u jednom trenutku zapitali: dobro, šta ja to radim? Zašto trpim i čekam da prođe samo od sebe.
Neće proći. Život bez pobune nema nikakvog smisla. Zato je protest lekovit, na njemu se jasno vidi i oseća kakva je fukara zauzela vrh. Nikavog razloga za strah nema.
Nestalo je građanskog straha i to je najveći razlog za pometnju na dnu. A ono je u našem slučaju na vrhu. Tek se sada, posle više godina, duboko veruje u delotvornost otpora i ofanzive na bandu u vidu završnog udarca. Kakav će on da bude ne može se znati u ovom trenutku. Još traje zima i postepeno se odmrzava rešavajući konflikt. Dolazi nam u svakom slučaju vrelo proleće. Režim ima samo dve mogućnosti: da se povuče pod neodoljivim pritiskom i da njegove nakazne ikone čekaju pravedno suđenje. Moguće je da bi to bio bolji ishod za njih.
Ili da izvedu na ulicu državnu silu sa kojom raspolažu. Najvitalniji deo vojske i policije je protiv njih i mogao bi da ubrza rušenje. Ostaje im brojna pretorijanska paravojska, odredi bitangi i batinaša, korumpirane dilerske navijačke trupe koji se spremaju da ujedaju u korist ruke koja im baca po koju kosku. I to bi mogao da bude poslednji adut.
To bi naravno bio najgori mogući izbor za spas, jer opstanak za njih, tek u takvom raspletu, ne bi bio moguć, kao ni u bilo kakvom drugom.
Možemo li se uzdati u ostatke vladajuće pameti da sve to razume i na svom kraju ne učini najveću moguću štetu?
Ne možemo, naravno. Onda će se one dve mogućnosti za brzi pad umnožavati i svaka će postati sve gora. U pijanstvu od vlasti razuma nema, pa će gospodar, koji patološki mrzi građane ove zemlje, pokušati da ih pobedi optužbom da ruše državu.
Ali, to se više ne može rušiti, jer države ovde već dugo nema. I građani dobro znaju da za njih druge opasnosti i dušmani ne postoje.
Osim vlasti koja je samu sebe izabrala i možda će izabrati da nestane na zgarištu.
(Peščanik.net)
Bonus video:
