Na sceni je potpuno poniženje ne samo jednog konkretnog (državnog) univerziteta, već i same ideje univerziteta. Čovjek bi katkad mogao da ima osjećaj da to nije jedina od velikih ideja (velikih civilizacijskih koncepata) koja je u CG temeljno ponižena. Nije li vrlo slično i sa demokratijom, pravom, diplomatijom, moralom... Zašto je ovdje sudbina svake značajne stvari, koncepta, ideje, da bude - ponižena.
Kada sam prije nekoliko dana studentima u Nikšiću rekao da sam za kolonu vojnih oklopnih vozila koju smo na putu sreli, pomislio da prevozi rektorku na njihov Javni čas, upravo sam mislio na logiku kakve južnoameričke vojne hunte. Sve u vezi rektorke - od načina na koji je došla na tu funkciju do modela djelovanja koji se jasno ukazao prilikom problema (ili nesporazuma, kako kaže premijer) na Ekonomskom - pokazuje da je njoj (i onima koji stoje iza nje) upravo logika hunte mnogo bliža nego li logika evropskog visokoškolskog obrazovanja.
Moć, kada je bez kontrole i elementarnog morala, uvijek pokazuje tendenciju da - ponižava samu stvarnost. U romanu “Zvona za Rankas” sjajnog (i pomalo zaboravljenog) peruanskog pisca Manuela Skorse (1928 - 1983), svemogući lokalni vladar (koji se, gle čuda, zove pukovnik Montenegro), nakon što je pobio tridesetak pobunjenika, insistira da se u zvaničnim papirima, kao uzrok smrti navede - “masovna srčana kap”.
Naravno, zna pukovnik, pa još Montenegro, da je takvo što nemoguće, ali, njegova potreba da se sprda samoj stvarnosti jača je od bilo kakvih obzira, od bilo koje potrebe za uvjerljivošću. Oni koji vjeruju da imaju moć ponižavanja stvarnosti ponajviše vole da ignorišu - uvjerljivost. Takav je bio i izbor rektorke. Uvjerljiv koliko i “masovna srčana kap”. Od prevelike moći ljudi pogube sve kompase. Stvarnost doživljavaju kao lično ogledalo, koje poput onoga iz bajke mora svakodnevno da ponavlja - Ti si najljepša na svijetu.
Na istom tom Javnom času čuo sam podatak koji je nevjerovatno govorljiv. Jedna od profesorica koje se ne boje, saopštila je podatak da iako su na fakultetu dijeljeni otkazi, oni ne znaju koliko kolega je otpušteno. Ovi to nikome ne govore, sve se nadajući da će ih milost Moći pogledati i vratiti na posao. I ovo liči na južnoamerički magični realizam, po receptu pukovnika Montenegra.
Svaku igračku koju je do sada poželjena - rektorka je dobila. Tako je i sa aktuelnom titulom. Ima tu jedan strukturni problem: neko ko vodi političke kampanje naprosto ne može biti doličan i “akademski dostojanstven” izbor za najviše zvanje jednog univerziteta. Zašto? Logika svake političke kampanje počiva na - želji za pobjedom. Po svaku cijenu. To je mjera stvari. Takve kampanje ne prezaju od laži, podmetanja, prljavih falsifikata, ovakvog ili onakvog lakiranja stvarnosti...
A sve to je ono što je nespojivo sa logikom univerziteta, sa logikom mudroslovlja, obrazovanja, nauke. Tamo nije važna “pobjeda”, važan je uvid. Istinit uvid. Dakle, sve ono što je suprotno političkom, i svakom drugom, marketingu. Dok je rekorke tamo gdje je imaćemo univerzitet kao političko-marketinšku agenciju. A rektorka i njeni se čude - što se studenti i profesori bune. Što im to smeta u stvarnosti koja je za rektorku (i njene) sasvim OK.
Izgleda da je rektorka preozbiljno shvatila svoj posao - zavođenja reda na univerzitetu. Bilo bi lijepo da joj neko objasni da univerzitet nije ni pozorište, a ni policijska akademija. A pod njenom vlašću, počinje da liči baš na takve institucije.
Neprijatno je vidljiva njena potreba da ponižava ne samo studente, već i profesore. Utisak je da bi sa tom populacijom najradije razgovarala u kakvoj podrumskoj prostoriji, sa jakom lampom uperenom u lice onoga koga saslušava... Naša pukovnica Montenegro.
Bonus video:
