Između svih ugrožavanja čovekovih vitalnih interesa ugrožavanje njegove slobode je od izvanredne važnosti, individualne i društvene. U suprotnosti sa široko rasprostranjenim mišljenjem da je želja za slobodom proizvod kulture i, još specifičnije, da je uslovljena obrazovanjem, postoji opsežna evidencija koja sugeriše da je želja za slobodom biološka reakcija ljudskog organizma.
To stajalište podupire činjenica da su se tokom istorije nacije i klase borile protiv svojih ugnjetača ako je postojala bilo kakva mogućnost pobede, pa čak i ako je uopšte nije bilo. Istorija ljudskog roda je uistinu istorija borbe za slobodu, istorija revolucije, od rata za oslobođenje Jevreja od Egipćana, nacionalnih ustanaka protiv Rimskog carstva, nemačkih seljačkih pobuna u šesnaestom veku do američke, francuske, nemačke, ruske, kineske, alžirske i vijetnamske revolucije. Vođe su prečesto koristile parolu da vode svoj narod u borbu za slobodu, dok je stvarno njihov cilj bio porobljavanje. Da nikakvo obećanje snažnije ne apelira na srce čoveka, dokazuje pojava da čak i vođe koji žele ugušiti slobodu smatraju neophodnim obećati je.
Još jedan razlog u prilog zaključku da u čoveku postoji inherentni podsticaj borbe za slobodu leži u činjenici da je sloboda uslov celovitog razvoja ličnosti, njenog mentalnog zdravlja i blagostanja; njeno odsustvo osakaćuje čoveka i nezdravo je. Sloboda ne podrazumeva odsutnost prisile, budući da se svaki napredak javlja samo unutar strukture, a svaka struktura zahteva prisilu (H. von Foerster, 1970). Važno je da li prisila deluje prvenstveno zbog neke druge osobe ili institucije ili je autonomna - tj. da li rezultira iz nužnosti napretka inherentnog strukturi osobe.
Kao uslov nesmetanog razvoja ljudskog organizma, sloboda je vitalni biološki interes čoveka, te njeno ugrožavanje izaziva defanzivnu agresiju, kao i u slučaju ugrožavanja drugih vitalnih interesa. Zar je tada začuđujuće da se agresija i nasilje i dalje rađaju u svetu u kome je većina lišena slobode, posebno među ljudima u tzv. nerazvijenim zemljama? Oni koji su na vlasti - tj. belci - možda bi bili manje iznenađeni i ogorčeni da nisu bili naviknuti da žute, smeđe i crne ljude smatraju neljudima i da zbog toga nisu očekivali da će reagovati kao ljudi.
No, postoji dodatni razlog toj slepoći. Čak su i belci, toliko moćni, predali svoju slobodu jer ih je na to prisilio njihov sistem, premda na manje drastičan i otvoren način. Možda mrze sve one koji se danas sve više bore za slobodu jer ih to podseća na njihovu vlastitu predaju. Zbog činjenice da je istinska revolucionarna agresija, kao i svaka agresija nastala iz poticaja odbrane vlastitog života, slobode ili dostojanstva, biološki racionalna i da je deo normalnog ljudskog delovanja, ne sme se zaboraviti da uništavanje života uvek ostaje uništavanje, čak i kada je biološki opravdano; stvar je nečijih verskih, moralnih ili političkih principa verovati da je ljudski opravdano ili nije.
No bilo kakvi da su u tom pogledu nečiji principi, važno je biti svestan kako se lako isključivo defanzivna agresija meša s (nedafenzivnom) destruktivnošću i sadističkom željom da se preokrene situacija kontrolisanjem drugih umesto da se bude kontroliran. Ako i kada se to dogodi, revolucionarna agresija je podrovana, te teži obnovi stanja koja je pokušala ukinuti.
Anatomija ljudske destruktivnosti (akuzativ.com)
Bonus video:
