Nedavno se piscu ovih redaka javio dotad mu nepoznati vršnjak dr Predrag Božović. Inženjer elektronike i telekomunikacija sa 16 godina radnog iskustva u struci, koji je sve diplome stekao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, požalio se da nije uspeo da se zaposli u Ministarstvu za trgovinu, turizam i telekomunikacije, pošto su na šest različitih konkursa umesto njega neretko birali one sa slabijim kvalifikacijama.
Naravno, trebalo je naći uhlebljenje stranačkim borcima. To što neki od njih, primljeni na posao inspektora elektronskih komunikacija, provedoše na osnovnim studijama filozofije skoro 14 dugih godina, a neki na osnovnim studijama mašinstva i punih 18, nije pokolebalo ministra Ljajića i njegove saradnike da im daju prednost u odnosu na inženjera telekomunikacija koji je školske obaveze u roku izvršio. Štaviše, prema ministru i sledbenicima, i sportski menadžer s diplomom BK univerziteta, kvalifikovaniji je od doktora elektrotehnike za projektne aktivnosti u oblasti informacionog društva.
Objašnjenje ove čudne pojave - ili ona u Srbiji, može biti, ne izaziva čuđenje - nalazi se u činjenici da je ministar Ljajić, inače jedan od retkih političara u zemlji o kojem je pisac ovih redaka nekoć pozitivno pisao, napravio pravilnik o sistematizaciji radnih mesta kojim je predviđeno da za oblast elektronskih komunikacija mogu ravnopravno konkurisati inženjeri telekomunikacija i stručnjaci iz oblasti društvenih i humanističkih nauka. Na taj način je stranačkim vojnicima povećana šansa za zaposlenje u državnoj upravi bez obzira na potencijalnu štetu za javni interes. Velika verovatnoća da ministar Ljajić nije usamljen, tj. da njegove kolege ministri u Vladi Srbije na isti način kroje pravilnike u svojim ministarstvima, ne može utešiti građane koji žive u državi u kojoj moćni političari sistematski ponižavaju struku i diskriminišu stranački neangažovane ljude. Da stvar bude crnja, izgleda da je bilo izdavanja potvrda u kojima se tvrdi da je neko bio zaposlen u ministrovoj stranci duže no što svedoči radna knjižica da bi se namaknuo zakonom predviđeni uslov. Prema tome, radi se o krivičnom delu kao proizvodu bahatosti vlastodržaca.
Naposletku, dok neki istinski doktori nauka ne mogu da privire u državnu upravu, dotle lažni doktori reformišu MUP i upravljaju Beogradom, baš kao i najvećom beogradskom opštinom. Uistinu, nemački izdavač časopisa koji je objavio rad dr Malija obrazovao je komisiju čim je iskazana sumnja u moguće plagiranje, i ona je potvrdila da je naslednik Potemkina plagirao delove doktorata profesora iz Eritreje. Hoće li Univerzitet u Beogradu nešto učiniti povodom ove bruke ili će se i sam obrukati? Hoće li se premijer obračunati sa sramotom njegovih najbližih saradnika - a time i njegovom - koja je prevazišla granice Srbije doprevši i do Nemačke?
Kako je moguće da onaj koji je naklonost građana stekao na obećanju bespoštedne borbe protiv korupcije i kriminala, bez obzira na stranačku pripadnost, ne uviđa da neminovno gubi poverenje ne samo građana, već i njegovih „nemačkih prijatelja”, ako bude trpeo nadaleko poznate plagijatore oko sebe? Uzgred, upoznat je premijer i sa slučajem kojim je ovaj članak započet, ali nije pozvao na odgovornost koalicionog partnera. Da li, možda, zbog toga što iste pojave može naći i u svojoj stranci? Da li najveća opoziciona stranka, ma koliko bila mala, može pozvati na odgovornost nekada omiljenog vaterpolistu, a sada prezrenog dr Šapića? Da li se iko čudi što se na savest prozvanih nema rašta apelovati? Da li društvo u kojem živimo zaista nije svesno da pitanje validnosti naučnih titula nije tek dokona rabota potpisnika ovog članka i njegovih sapatnika?
Ili je, možda, uputno da zatvorimo univerzitete, a da oni svim građanima dodele pre toga doktorsku titulu - poželjno iz menadžmenta? Zar je moguće da smo se toliko iskvarili da ne prepoznajemo da tonemo sve dublje i dublje i da se ne možemo oporaviti, ako ne počnemo da cenimo znanje, profesionalnost i pošteni rad? Ako se nestručni primaju u državnu upravu, kako će biti napravljen podsticajan poslovni ambijent? Kako građani mogu verovati državi, ako ovu predstavljaju korumpirani i nestručni „straničari”? Naposletku, pobeći će iz ove nesrećne zemlje svi koji nešto korisno nauče na ovdašnjim kvalitetnijim fakultetima, ako se žalosno stanje ubrzo i dramatično ne promeni. Potrebno je organizovati kritičku javnost, a to znači da intelektualci i novinari moraju odgovoriti zahtevima poziva, tj. hrabro braniti opšti interes suprotstavljajući se oligarhijskim strukturama politike i krupnog kapitala.
(Politika)
Bonus video:
