Pitam sam sebe: „A trojke su Đuro šta?“, i kao iz topa odgovaram „Osnovne jedinice diverzantkih grupa“, pa zastanem i dodam, „Nekad bilo. Nekad bilo, valjda“.
Imao sam priliku da vidim efektnu akciju koju neke nove trojke sprovode u Parizu. Tri momka, obično svježi emigranti, odjednom priđu osobi koja usamljeno čeka metro, dvojica ugrabe osobu za ruke i gurnu je uza zid, a treći lik džepari. Sve je gotovo u deset sekundi. Svi vide, niko ne reaguje, srećni su što oni nisu žrtve. Ni ja nisam reagovao, mislio sam najviše o pasošu koji se nalazi u Samsonite torbici oko vrata, ispod duksa, i činjenici da zapravo novac za taj štek-artikal nije postao „bačena para“. Ipak sam gledao pečatno u džeparoše, za razliku od ostalih koji su se trudili da se što prije vrate „gledanju svoga posla“. Tad sam shvatio da se mi zanosimo odvažnim ponašanjem u kritičnim situacijama, odnosno, previše se kurčimo umjesto da zauzmemo stav „biti mutav kad je gusto“. Moguće da je pečatan pogled bio i vid neverbalne komunikacije, princip brdsko-primorskog mentaliteta koji ima sličnosti sa zatvorskim pravilom „Izbjegavati kontakt očima, ali ne baš uvijek“.
Vrijeme nije bitno, trojke su operisale u svako doba dana. Emigranti su bili ljuti što im Sarkozi ukida socijalnu pomoć ukoliko se ne zaposle u roku od nekoliko mjeseci, a možda su kivni bili što su ostale države nijemo posmatrale dok neko komada ili okupira njihovu rodnu zemlju, ili ko zna koja je njihova priča, i da li je ima.
Volim kad se mijenjaju bilbordi i reklame na podvožnjaku između Drača i Starog Aerodroma, jer tad sijevne Titov potpis duboko urezan u beton. Mrdnuo nije! Izgleda da tad nisu smjeli da žale cemenat pa Titovom betonskom potpisu ni zub vremena nije mogao ništa. Prekriju ga često reklame, obično Telenor, a sad nema ničeg, ili Titov potpis možda čeka neku urbano-političku iznenađenje-foricu iz predizborne kampanje ultraduhovitih i poletnih mladih partijaša.
Uglavnom, nedaleko od tog podvožnjaka i potpisa, gdje počinje izgradnja kružnog toka koji će vjerovatno biti teatralno otvoren pred izbore, odžeparili su jednog lika kasno uveče. Vraćao se kući i prišla su mu tri momka i tražili „samo da cimnu jedan broj na sekund“. Kad im je dao telefon, sva trojica su mu se narežali pogledom i otišli sa njegovim telefonom. On ih je zvao, oni su stali i zamolio ih je da mu makar daju karticu. Njih trojica su zastali, izvadili karticu, dali mu i otišli samo sa aparatom. Da li se za takav potez može reći da je plemenit?
Da li su to pošteni lopovi i neki trag čuvenog čojstva i junaštva? Udari li srce makar i jednom od stotinu puta pošteno u grudima lopova?
Krađa telefona i vraćanje kartice reguliše neka nevidljiva ruka na tržištu Podgoričkog uličnog lopovluka. Mi volimo te anti-heroje koji kradu, ali imaju osjećaj za mjeru, ostave makar nešto.
Sve i da se uhvate i da se otkrije identitet tih lopova, naš bi narod bio oduševljen pričom o vraćanju kartice i sigurno bi gajio ogromne simpatije prema lopovima, a za žrtvu bi rekli „Ko mu je kriv što se šeta tuda sam u to doba, a taksi je euro?“. To su naša mjerila i parametri. Volimo poštene lopove, mi smo ih izmislili, porodili, omogućili rad, pa čak i prosperitet. Glasamo ih redovno.
U našem društvu nije sramota krasti, i krađa se posmatra kao sramotan i nemoralan čin samo do početka adolescencije, u pubertetu je to hir, ludost, neznanje, a u nekim kasnijim godinama se računa kao „snalaženje“ i smatra se vrlinom, naročitom sposobnošću dok se bilo koja cura učesnica krevet-trojke godinama osuđuje i nikad joj se ta sloboda ne zaboravlja. Dvostruki crnogorski moral.
Tako je to u društvu čiju elitu determinišu pošteni lopovi. Jedan od ekipe iz trojki se vjerovatno šeta gradom i fali sa tuđim telefonom, možda čak i naglasi kako ga je „nabavio“. I to nije sramota, te trojke su kod nas legitimne.
Ostaje nam da u budućoj getoizaciji grada hodamo ulicama bez stajanja, baš kao Ričard Eškroft u spotu za pjesmu Bitter Sweet Symphony. Samo naprijed!
Bonus video:
