Petim susretima iseljenika iz Crne Gore, koji žive u SAD i Kanadi, prisustvovala je crnogorska delegacija: dr Božina Ivanović, Franjo Ljuljđuraj i Slobodan Vuković. Na ovoj veoma uspješnoj, tradicionalnoj manifestaciji, održanoj svojevremeno u Detroitu, učestvovalo je hiljadu iseljenika i gostiju, među njima i legendarna gradonačelnica Detroita - Irma Henderson.
Sjutradan, na poziv crnogorskih iseljenika, B. Ivanović i ja otputovali smo u Kanadu, u Toronto, dok je F. Ljuljđuraj ostao u Detroitu da tu sačeka naš povratak. Visoki državni funkcioner, član Predsjedništva Crne Gore, dr Božina Ivanović, putovao je bez ikakve pratnje i obezbjeđenja. Do Vindzora, na kanadskoj strani, prebacio nas je automobilom Ljubo Mijač, predsjednik Crnogorskog društva Lovćen, a tamo nas je svojim kolima čekao iseljenik iz Komana, Veso Radulović, s kojim smo nastavili prema Nijagari i Torontu. Poznavao sam ga od ranije, sa studija u Novom Sadu... A onda je otišao u svijet; skrasio se u Kanadi, u Nijagara Falsu.
A u Vindzoru, stara Crnogorka Ike Popović. Pedeset je godina u Kanadi. Veli:
- Naški sam gotovo zaboravila, ingliški nijesam naučila dađavolje, pa, ni tamo, ni ovamo...
U Vindzoru je, 1944. godine, crnogorski revolucionar Nikola Kovačević prikupljao pomoć za Narodnooslobodilačku borbu. Tada je, ovdje, nastala parola: “Za slogu i jedinstvo u borbi protiv okupatora”.
Poslije pet sati vožnje stižemo u Nijagara Fals. Nevelika kuća Vojke Laličić. U daljini grme Nijagarini vodopadi. Tu još rade generatori Teslinih hidroelektrana.
Dočekuje nas Vojka. Sedamdesetsedam joj je godina. I još radi. Na trpezi večera. Kastradina; crnogorska lozova rakija u čokanjčićima. Sve najljepše što je imala u kući iznijela je.
- Daj im ožice! - obrecnu se sinu Džordžu, pedesetogodišnjaku, nekad čuvenom kanadskom hokejašu.
- Džordž liči majci! - prozborih.
- A, bogme, više liči ocu - veli Vojka. - Majka mu je ibretnica. Nego... Popijte po rakiju, ili po dvije, kako hoćete... A te čokanjčiće darovao mi je Blažo Jovanović kad je dodio ovđe. No, odavno u moju kuću nijesu svrtali Crnogorci. Bila sam ljuta na njih. Od rata do danas kod mene su dodili mnogi Crnogorci, a ja, ojdem tamo, kad oni se ne obrću!? Kao da me ne poznaju...
“Ibretnica” Vojka došla je u Kanadu 1937. na poziv svog budućeg muža Milovana, koji je, iz crmničke Prekornice, davne 1927. stigao u ovu zemlju. Skratila Vojka kosu, doćerala se, a Milovan će iz mozga: “Pušti kosu! Ne igraj se!”
- Kad sam došla u Toronto bila sam ljeba željna - sjeća se Vojka. - Teško smo živjeli. No, imali smo krtole. Dam ja đeci krtole u kile i bog te veselio. A Milovan strog. Morala sam, onako crnogorski, ići po Torontu dva koraka za njim. I tako sve do njegove smrti, 1955. Nego... Probajte pršutu; nemojte da rečete da nemamo lijep sir! Uzmite. Nemojte da vas nagonim. Jeli ne jeli, jednako vam se broji... Kruži oko trpeze. I: sjećanja na davna predratna vremena.
- Ćasmo Budo Tomović i ja nositi letke put Pipera - Veli Vojka. - Drugovala sam tada s revolucionarima, Budom, Milom Đukićem, Bajom Sekulićem, Njakom Šaranovićem... Koje su samo batine dobili od žandara!
Ali, nije se vazda imalo.
- Godine 1969. zajmila sam pare da ojdem u Crnu Goru - sjeća se Vojka. - Više od trideset godina nijesam dodila u domovinu, a tokom posljednje dvije decenije bila sam dvadeset puta! Đeca su mi podignuta, svakoje ima posao. Svako ima svoje. Ja sad često dodim u Crnu Goru; đe god nešto vidim, ja kupim. A bogami, i sad, u sedamdesetsedmoj godini, radim; da ne radim ne bih mogla doditi. Sad radim u fabrici hrane. Tu sam starija od najstarijeg. Direktor mi veli: “Lola, (oni me tako zovu) ja se bojim od tebe!” “A što to bi, jadan?” ”Eto, ostarila si pa ti ne mogu ništa”... A voljela bih da i mladi Crnogorci, rođeni ovđe, počnu dodit u Crnu Goru; treba ih povuć, naputiti, no ide se put te Floride puste... A kad uđem u one naše dućane, samo što me ne psuju. Eto, prošlog ljeta, ušla sam u dućan kod Sat-kule u Titograd, uzela neke namirnice i pitam đe se plaća. A jedan mladić veli: “Baba, eno onamo, u prkno!” Kad dođeš u dućan niko se ne obrće na tebe. Ali najgore je kod vas što se malo radi. A đe god dođeš svak te lijepo dočeka. Sve mi se dopada u mojoj staroj domovini, ali nerad, brate, nečistoća, javašluk... Meni, lično, to ne smeta, dađavolje! Nijesam ni ovamo u neko dobro, ali to nije lijepo…
Obigrava oko trpeze. Nutka nas:
- Uzmite, uzmite, nemojte da vas nagonim. Jeli ne jeli, jednako vam se broji...
Pa opet o životu u Kanadi.
- Crnogorci uvijek najviše nastradaju jer se drže riječi. A ima nas svakakvih ovđe. Obraza mi, milije mi je seđeti kući nego se sa takvima sretati - kaže Vojka. - No, sačuvali smo crnogorske običaje, jezik. U kući Vida Mašanovića, ovđe, nije se smjelo zborit engleski. Božja ti vjera ja ne vjerujem da je stara Joka ovđe znala engleski kad je umrla. Da je moj Milovan ostao živ ne bi ni mi pričali engleski. U Kanadi je sad dobro, ranije nije bilo. Ako ćeš rabotu da dobiješ, sad moraš da imaš najmanje maturu. A, bogami, ako ćeš da stvoriš, da imaš, moraš puno raditi. Radila sam sedam rabota za neđelju. Čistila sam kuće. Kod nas u staroj domovini ljudi se stide da čiste tuđe kuće. Nikakve sramote nema prati sudove. Ne znam zašto kod vas ne rade dobro fabrike?! Oni su uzeli u te fabrike mnogo naroda, pa tamo đe je dovoljno za rad dvije hiljade radnika, radi i po sedam hiljada! Ali, dako iskočite, dako pođe na dobro...
Nevelika kuća u Nijagara Falsu. Tuli noć. U daljini grme Nijagarini vodopadi.
Bonus video:
