Putin i Tramp su višestruko slični. I jedan i drugi vole moć, ne haju za parlamentarnu demokratiju, obojica strahuju od preispitivanja svog legitimiteta i ljute se kada ih neko poziva na odgovornost za neke izjave i postupke. I jedan i drugi neprestano lažu da bi potvrdili svoju moć i zbunili one koji im postavljaju pitanja. Ali, kao što je njihova zajednička konferencija za medije u Helsinkiju pokazala, stil laganja im je različit. I jedan i drugi agresivno reaguju na pitanja, ali Donald Tramp skreće s teme i odgovara kontra-pitanjima, dok Vladimir Putin napada i preti.
Ta razlika se najjasnije vidi u načinu na koji su reagovali na skoro isto pitanje: kome verujete? (Zaista je ironično i beskorisno patološke lažove pitati o poverenju.) Tramp je zapenušao. „Ljudi se pitaju zašto FBI nikada nije konfiskovao server. Zašto nisu uzeli server? Zašto im je bilo rečeno da napuste prostorije Demokratskog nacionalnog komiteta?“ Tramp istovremeno projektuje i stvara konfuziju: mi ne znamo na koji server ili incident on misli, pri čemu imamo utisak da ni on sam to ne zna. I zaista, iz njegove prazne priče pune slobodnih asocijacija kao glavna pritužba se izdvojio upravo nedostatak informacija - navodno sadržanih u nestaloj elektronskoj pošti Hilari Klinton.
Putinov odgovor na isto pitanje je mnogo direktniji: „Što se tiče pitanja o tome kome se može ili ne može verovati i da li se ikome može verovati, odgovor je da se nikome ne može verovati. Odakle vam ideja da predsednik Tramp veruje meni ili da ja verujem njemu? On štiti interese SAD, ja štitim interese RF“. Drugim rečima, Putin nam je potvrdio da obojica lažu strateški. Istina ne postoji. Vara se svako ko misli da je može saznati.
Pošto je nedvosmisleno stavio do znanja da sve što kaže može biti laž, Putin je demantovao rusko uplitanje u američku izbornu kampanju. Kao i Tramp, i on je najpre otpisao stvarnost, ali za razliku od Trampa, tu nameru je odmah jasno obznanio.
Putinova uzgredna opaska, navodno nevezana za temu - „Ja sam radio u obaveštajnoj službi i znam kako se fabrikuje ta vrsta dosijea“ – je još jedan način da se pokaže kako ni u šta ne možemo verovati, pa ni u posao koji je sam Putin obavljao dok je bio špijun. Jedino on zna šta je tada ili danas bilo istina, naravno pod uslovom da može verovati i samom sebi.
A zatim je usledilo naizgled neverovatno priznanje: Putin je želeo da Tramp pobedi na izborima 2016. Da li je time priznao da su svi njegovi dotadašnji demantiji bili netačni? Nipošto. On je samo postupio kao i ranije u sličnim prilikama, na primer kada je priznao prisustvo ruskih trupa u Ukrajini nakon više od godinu dana osporavanja te činjenice. Putin je tako potvrdio da nema druge istine osim njegove volje da kaže šta god i kad god želi.
Na primer, on može da izjavi kako je američko-britanski biznismen Bil Brauder, koji stoji iza niza antiruskih sankcija, dao 400 miliona dolara kampanji Hilari Klinton. Ta izjava je po svojoj netačnosti na nivou Trampovih tvrdnji o broju prisutnih na njegovoj inauguraciji ili izjava o milionima ilegalnih imigranata koji su glasali na izborima. Ali za razliku od Trampa Putin svoje laži izriče dosadnim, birokratskim tonom. Trampova poricanja i skretanja s teme zvuče histerično; Putin stvara utisak postojanja jedne dosadne i beznadežne nestvarnosti. Na taj način on zvuči kao da zna o čemu govori - i pritom deluje neuporedivo samouverenije i merodavnije od Trampa.
Ruski mediji su od Putina preuzeli suv, birokratski jezik kojim su izveštavali sa samita, trubeći o njegovoj pobedi komplikovanim frazama koje podsećaju na sovjetske novinske izveštaje. Već je iz toga jasno da je Putin postigao ono što je dugo obećavao: uzdigao je Rusiju do njene stare pozicije velesile, a u tom procesu je od američkog predsednika napravio saučesnika u projektovanju cinične, beznadne i svesno lažne slike o svetu oko nas.
(The New Yorker; Peščanik.net; prevod: N. RADULOVIĆ-VISWANATHA)
Bonus video:
