“Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevješti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nađete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako namještenu, bez proporcija, bez harmonije – kao igračku kod nerazumnog djeteta, i ne možete je više prepoznati”. (“Zli dusi”, F.M. Dostojevski)
Da li je, prije nekih 130 godina, Dostojevski mislio na ono što se desilo sa idejom ekološke države Crne Gore ili ne, ostaće tajna zauvijek, ali da odgovara sadašnjem činjeničnom stanju, nepobitna je istina.
Ili, što bi rekao narod: “Od nevješta i gora strada”.
Zaštite prirode u Crnoj Gori datira od 1878. godine, kada je na području Biogradske gore nastao Knjažev zabran, poznat i kao “Branik Kralja Nikole”, samo nekoliko godina poslije proglašenja prvog nacionalnog parka u svijetu, Jeloustona u SAD. Kao što je poznato, usvajanjem Deklaracije 20. septembra 1991. godine na Žabljaku, Crna Gora je postala prva ekološka država na svijetu, a taj dokument je već naredne godine predstavljen na konferenciji UN o zaštiti životne sredine.
Da Crna Gora u praksi nije ekološka država i da to sada služi za zbijanje viceva, već odavno znaju i ptice na grani. Štaviše, ona je od tog cilja dalja nego septembra 1991. Kako je to svojevremeno fino objasnio ministar Branimir Gvozdenović, „ima još puno posla ukoliko se želi da epitet ekološke države dobije svoje puno značenje“. Posla kojeg, za sada, radi jedino Jovica Lončar, koji je organizovao mještane Beransela kako bi spasili sebe, Lim i zemlju od otpada na Vasovim vodama.
Ljudi uzeli stvar u svoje ruke. Šta će drugo kada Gvozdenović i njegovi prethodnici nikako da poštuju zakone koje su sami donijeli. Nijesu imali kad: trebalo je voditi rat za mir, sprovesti privatizacije i namiriti vazda gladne partijske poslušnike, prijatelje, kumove i strateške investitore. Što bi oni rekli “branili smo državu”.
Pominje li iko danas dokument "Pravci razvoja ekološke države Crne Gore"? Crna Gora čak ni nema jasan pravac razvoja. Vlastodršci čas saopštavaju da bi trebalo da budemo izvoznik struje, čas da će se razvoj bazirati na turizmu i organskoj poljoprivredi, čas ovo, čas, ono, a sve se do sada svelo na rasprodaju resursa. I organizovanje izbora.
Sada, nakon više od dvije decenije, jasno je da su sami sebi skočili u stomak i da im ona ustavna odrednica “ekološka” samo smeta u njihovim megalomanskim projektima. I dok su se u početku upinjali, izlazili u medije, zamajavali narod pričom o naporima na usklađenju “tri E” (ekologije, ekonomije i energetike), posljednjih godina - ćute. Na okrugli datum, 20 godina od proglašenja, oglasili su se jednim saopštenjem, stidljivim izjavama i to na insistiranje novinara, i jednim mlakim intervjuom. Ove godine, očistiće djelić kampa na Koniku. I to je to. Ako ne miriše, a ono barem ne smrdi.
Tako sada imamo (a u stvari nemamo) Nacionalnu strategiju održivog razvoja , “krovni dokument za sve buduće aktivnosti”, za koju su potrošene grdne pare i držane maratonske rasprave, a koju više niko ne spominje, Agenciju za zaštitu životne sredine koja je maltene svedena na organ za pečatiranje dozvola, Zavod za zaštitu prirode u gašenju i gomilu činovnika po raznim institucijama koji teško da bi mogli da potrefe bilo koju definiciju održivog razvoja.
“Crna Gora proglašena je za ekološku državu, između ostalog, i zbog svojih prirodnih ljepota koje su velikim dijelom očuvane, i na čijem očuvanju ćemo i dalje raditi istovremeno sa aktivnostima na ekonomskom razvoju. Moramo razumjeti da je Crna Gora proglašena ekološkom državom u specifičnom periodu nakon koga nas je čekao period sanacije, i tek nakon toga došlo se na nivo koji dozvoljava izgradnju kvaliteta u životnoj sredini”, rekao je Gvozdenovićev prethodnik Predrag Sekulić.
Gvozdenović je poznat po najavi da će “očistiti Crnu Goru za jedan dan”, a njegov prethodnik je više bio za odsudnu bitku protiv otpada - softverom. Rezultati njihovih napora su očigledni: smeće u Limu, Morači, Tari i u moru, a divljih deponija na suvom bezbroj.
A eto, Švedska periodično raspisuje tender za kupovinu smeća, jer istog u njihovoj državi nema, pa nemaju ni šta da recikliraju i tako proizvedu struju. Zato su oni među 10 najboljih ekoloških država svijeta (iza Islanda, Švajcarske i Kostarike), a nas na toj listi nema.
Što bi rekao narod: “Prema đubretu i metla”.
Bonus video:
