Danas je moguće zamisliti scenario koji izokreće naglavce premisu iz čuvenog filma Zbogom, Lenjine! Umesto komunistkinje koja se budi iz kome u novoj, tržišno uređenoj Nemačkoj, zamislimo tehnokratu iz doba Blera i Klintona koji se budi u svetu koji opsedaju ekonomski nacionalizam, politika velikih sila i ksenofobija.
Šta bi bilo najveće iznenađenje za njega? Šta bi se porodica ovog pacijenta najviše trudila da mu ne kaže?
Čini se da je najočigledniji odgovor - Donald Tramp. Ako vam je poznata istorija Sjedinjenih Država, znate da je postojao antisemitski izolacionistički pokret koji se suprotstavljao američkom ulasku u Drugi svetski rat i da je njegovo ime bilo Amerika na prvom mestu. Ali, isto tako znate i da su od 1916. Sjedinjene Države gradile svoju globalnu hegemoniju svojim međunarodnim angažmanom i intervencionizmom, a ne samoizolacijom.
Gotovi svi drugi aspekti odstupanja od globalizacije i multilateralizma mogli su se predvideti: da Poljska ima desničarsku i nacionalističku vladu koja pokušava da podrije vladavinu prava; da se Britanija odvojila od Evrope; da su Rusija i Turska postale izborne diktature - sve se to može razumeti naprosto kao povratak na istorijsku normu.
Ali šta reći za spremnost Amerike da istovremeno napusti Pariski klimatski sporazum, Savet za ljudska prava UN, grupu G7, princip poretka zasnovanog na pravilima i mirovni sporazum koji je stabilizovao Bliski Istok? Šta nam to govori o svetu? Po mom mišljenju, najmanje ispravljiv, pa stoga i najznačajniji Trampov potez je istovremeno objavljivanje trgovinskog rata Kini, Evropskoj uniji i Kanadi. Tramp je uveo kaznene tarife za uvozne proizvode iz Kine u vrednosti od 200 milijardi dolara i zapretio da će isto učiniti za još 200 milijardi dolara uvoznih proizvoda u slučaju da Kina uzvrati sličnim merama. U junu ove godine Tramp je uveo tarife na uvoz čelika i aluminijuma iz EU, Kanade i Meksika, nateravši EU da počne da priprema slične mere za uvozne artikle iz SAD u vrednosti od 2,7 milijardi dolara.
Na kobnom samitu G7 u Kvebeku, Tramp je saopštio ostalim liderima da je Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini najgori ugovor koji je SAD ikada potpisao. U februaru on je Svetsku trgovinsku organizaciju (WTO) nazvao „katastrofom“.
Drugim rečima, cilj trgovinskih mere koje je Tramp primenio protiv Kine i ostalih zemalja nije jednostavno reformisanje trgovinskog balansa unutar postojeće trgovinske arhitekture sveta, već uništavanje same te arhitekture.
Tramp je već zaobišao pravila WTO klasifikujući uvoz čelika iz Kanade i EU kao „pretnju za nacionalnu bezbednost“. Tako je uskratio pravo svojim protivnicima da uzvrate istom merom. Otkako je stupio na dužnost, on je stavio veto na izbor novih sudija u sedmočlani apelacioni sud WTO-a koji sudi o trgovinskim sporovima i tako doveo ovaj sistem na ivicu sloma.
Signali su nedvosmisleni. Trampova administracija namerava da parališe trgovinski sistem zasnovan na pravilima i formira alternativni poredak u čijem će središtu biti ona sâma, kao veliki zajmodavac i konzument pod nejednakim uslovima. Pritom je podrška za protekcionizam i ekonomski nacionalizam u američkoj srednjoj klasi tako jaka da ne treba očekivati da će sledeći predsednik SAD preokrenuti smer trgovinske politike.
U originalnom filmu Zbogom, Lenjine! zaplet je bio metafora za nesposobnost stare komunističke generacije da se pomiri sa promenama. Ako obratimo pažnju na reakcije evropskih centrističkih političara na Trampovo ponašanje, videćemo da se i te paralele same nameću.
U narednih godinu ili godinu i po dana, umereni političari levog i desnog centra suočiće se s teškim zadatkom rekalibracije. Iako još uvek odani poretku zanovanom na pravilima, ljudskim pravima i borbi protiv klimatskih promena, oni moraju da pripreme mere i odneguju novu političku kulturu za slučaj da se ceo sistem sruši. Kako bismo spasili ono što se od globalizacije spasiti može, moramo se povući na rezervni položaj: treba smanjiti njen intenzitet, prestati sa pozivima za njeno agresivno produbljivanje, stabilizovati globalne i kontinentalne institucije formiranjem sistema sa manje deregulacije i izvoza poslova u inostranstvo.
***
Politički centar kao da je blaženo nesvestan urušavanja institucionalnog okvira. Dok Tramp tvituje uvrede na račun Angele Merkel i otvoreno poziva na pobunu ksenofoba u redovima njene koalicije, nemački javni službenici rade prekovremeno i pokušavaju da umekšaju evropski odgovor na njegove trgovinske mere.
U Britaniji imamo posla sa najgorim elementima na obe strane: dok Trampov trgovinski rat protiv EU dostiže vrhunac, naš ministar trgovine Lajam Foks gradi karijeru na činjenici da se nalazi u ideološkom džepu republikanske desnice; istovremeno, posle brexita, mi moramo da igramo po pravilima EU, bez ikakvog uticaja na kreiranje politike Unije, bez slobode da sklapamo samostalne trgovinske ugovore i, najgore od svega, bez ikakve strategije za situaciju u kojoj se svet deli na dva velika, konkurentska trgovinska bloka.
Jedan od razloga zbog kojih su centristi tako nespremni da se suoče sa mogućnošću urušavanja globalizacije leži u tome što su oni oduvek verovali u bajku da je globalizacija objektivan, nepovratan i spontan proces - a ne naprosto politički izbor elite. Još ubedljiviji razlog leži u tome što gledano sa najvišeg sprata advokatske firme u Kanari Vorfu, globalizacija izgleda kao prvenstveno finansijski fenomen.
Pošto nisu u stanju da zamisle raspad globalnog finansijskog sistema - puni povratak kontrole kapitala ili nestanak tržišta stranih valuta te udruživanje finansijskih aktiva u nacionalne ekonomije - centristi ne mogu zamisliti ni trgovinske ratove, niti ratove oko intelektualnog vlasništva.
Međutim, postaje sve jasnije da će sredina XXI veka izgledati mnogo više distopijski. Izvori rasta koji je obeležio protekle tri decenije presušuju: sve je manje novih radnika; sve je manje „sustižućeg“ rasta; sve je manje finansijske moći. Konkurencija oko održavanja rasta, poslova i prosperiteta sve je ogorčenija. Danas se ona manifestuje trgovinskim ratovima, ali već sutra se može pretvoriti u tehnološku „deglobalizaciju“.
Retko koji važniji zapadni biznismen je danas spreman da sedne na let za Kinu bez mobilnog telefona i laptopa za jednokratnu upotrebu: toliko su uobičajeni postali strahovi od krađe intelektualne svojine. Jednom kada u igru uđu i fizička trgovina robom i rivalski tehnološki standardi i zakoni o intelektualnom vlasništvu, nezasite potrebe populističkih političara za neprijateljima i žrtvama vodiće kompleksnijoj upotrebi finansijskih regulacija u cilju podsticanja lokalizacije kapitala, ako ne baš i klasičnim oblicima kontrole kapitala.
Konačno, tu je i sukob „vrednosti“. Jednom kada Kina bude nametnula svojim radnicima sistem socijalnih kredita, koristeći sredstva masovnog nadzora i algoritamske kontrole kako bi disciplinovala svoje građane, zamisao da i dalje postoji jedinstveni globalni kapitalizam - bilo kakva mogućnost ravnopravne borbe između tehnoloških divova XXI veka - postaće neodrživa. Već trideset godina levica gradi svoj program na pretpostavci da je globalizacija neizbežna. Taj istorijski trenutak je već prošao: programi Bernija Sandersa u SAD, Podemosa u Španiji, La France Insoumise i Korbinovih laburista, predstavljaju neophodan, mada delimičan i odmeren odmak od ekstrema globalizacije.
Ali u svetu koji opisujem to neće biti dovoljno. Mogli bismo zamisliti korbinistu ili aktivistu Podemosa u scenariju iz Zbogom, Lenjine! i probuditi ih u svetu koji sam opisao, na primer u 2038. godini, i ceo program levice bi morao da se promeni. Po mom mišljenju, praktični ishodi trgovinskih i tehnoloških ratova koji nas očekuju, kao i povratak geopolitike velikih sila, vode ka sledećim načelnim zaključcima. Britanija mora biti deo velikog kontinentalnog projekta. Nema nikakve sumnje u to da taj projekat mora biti Evropa - to što smo donekle odvojeni od EU nije bitno sve dok smo fokusirani na Evropu i izgradnju zajedničkog i nezavisnog sistema bezbednosti, migracije, odbrane i diplomatije. Zato stalno pominjem reč „Norveška“, iako ona nije draga laburističkom vođstvu.
Evropa mora biti uključena u razvoj veštačke inteligencije na kontinentalnom nivou i ključni igrač u svim ostalim globalno važnim tehnološkim projektima.
U socijalnom pogledu, Evropa mora omogućiti bogaćenje svojih građana, izgraditi domaće industrije i poljoprivredu koje će biti u stanju da prežive kontrakciju globalnog poretka zasnovanog na pravilima i povrh toga - definisati sopstveni etos. To podrazumeva borbu protiv različitih evropskih etnonacionalizama koji trenutno doživljavaju novi procvat - a najbolja oružja za tu borbu su ekonomski rast, prosperitet i obrazovanje. Institucije koje stoje na putu takvom razvoju su evrozona i Lisabonski sporazum. Obe institucije se mogu reformisati i trebalo bi ih reformisati.
Raspadanje globalnog poretka je nesporna činjenica. Ako se podsetimo uzajamnih mera kojima su nacionalne vlade pribegavale u pitanjima trgovine, valute, dugova i ratnih reparacija između 1931. i 1934, videćemo kako brzo stvari eskaliraju (proverite to i sami u knjizi Čarlsa Kindlbergera Svet za vreme depresije 1929-1939).
Same razmere međuzavisnosti - finansijske, kulturne i trgovinske - znače da globalizacija ne može sasvim propasti, ali za postizanje efekta iz filma Zbogom, Lenjine! to nije neophodno.
(New Statesmen; Peščanik.net; prevod: R. DINIĆ)
Bonus video:
