Izvinjenje

Baš je uporan Blade Runner... Ne posustaje.

Đukanović bi morao da izgovori izvinjenje - ne samo nakon grijeha izricanja serijskih uvreda na račun medija, već i uvredljive nespretnosti nekih formulacija u pokušajima pojašnjenja - ali, on to neće. (Zašto?/Zato!)

Učestali su pozivi - iz inostranstva, reaguje i dio domaće javnosti, utisak je da čak i njemu naklonjeni ljudi ne gledaju sa odobravanjem na ovu vrstu retorike. To je predvidljiva svijest: što je pritisak veći on ostavlja utisak veće odlučnosti - izvinjenja ga nećete gledat...

On to ne shvata, ali bilo bi to izvinjenje ljekovito i za njega, ne samo za ovo društvo.

Uvijek su me nervirali ljudi koji ne umiju da izgovore izvinjenje kad naprave kakvu verbalnu svinjariju. Ajde, desi se svakome - ponese strast polemička, emocija ovakva ili onakva, loš dan - da kaže nešto zbog čega bi trebalo izgovoriti izvinjenje. Do te tačke ljudi su slični, zaista malo je svetaca, malo je onih koji prođu kroz život a da ne učine baš ništa što zavređuje izvinjenje. Ali, od te tačke stvari postaju bitno različite. Imate one koji bi radije pukli nego da se pokaju zbog rečenog (pa onda grade čitave konstrukcije na premisama sopstvene gluposti, što je tek opasno), a imate i ljude koji su u stanju da shvate što je učinjeno i da, još važnije, prepoznaju sopstvenu odgovornost - te smognu snage i izgovore izvinjenje. U simboličkom smislu to je legitimno brisanje gluposti. Što razlikuje te dvije grupe? Zrelost. Samo i jedino zrelost. Infantilna nasuprot zrele reakcije. Ova druga grupa opstaje kao (relativno) normalna zahvaljujući tearepeutskim moćima izvinjenja - ali ne samo tome: izgovorena izvinjenja sprečavaju da se prave deponije neurotične magme u ljudskom biću. Ljudi koji nikada ne izgovaraju izvinjenja su stoga opasni - i po sebe i po druge. Iako oni obično o sebi misle kao o dosljednima, to su samo obmane ega i ništa drugo.

Kao što iz iste zone (ega, starog prevaranta) potiče iznenadni poziv na tv duel, koji dolazi od političara koji odavno izbjegava tv duele u predizbornim kampanjama, kad tome i jeste vrijeme... Ali, čim je objavio takav poziv mora da ima neku jasnu ideju. I ozbiljne sekundante. Kakva bi bila pravila debate? Da li bi to bio rijaliti ili tv duel? Da li bi trajanje bilo ograničeno, ili bi tv duel trajao dok on ne pobijedi? Da li bi imao pravo na savjetnike u toku debate? Da, recimo, umanje desetak savjetnika na veličinu hrčka, pa da ih on potrpa po džepovima? To - umanjivanje ljudi - to se na Dvoru očas može završiti - tamo je to ozbiljno znanje. Sviđa mi se slika kako sjedokose glave, ne veće od oraha, vire iz njegovih džepova. Da li bi poveo i Mugošu sa sobom, on se već dovoljno smanjio. Koga bi od savjetnika stavio u unutrašnji džep sakoa, najbliže srcu? Siroti mali hrčki...

Ostanimo u zoni burleske: opskurna priča iz jedne režimske redakcije zanimljiva je kao ilustracija jednog mentalitetskog mehanizma. Jednog od onih mehanizama na kojima počiva aktuelna Moć. Važno je naime, sve pretvoriti u burlesku, u histeriju kontra-naracije... Tada i odsustvo Đukanovićevog izvinjenja izgleda sasvim normalno. Sve to da bi se oni famozni šaptački divizioni imali pozivati na što. Jednostavna i zapanjujuće funkcionalna strategija: od toliko larme i magle ne može se vidjeti čak ni ono što je golim okom vidljivo...

Nakon slovenačkog, oglasio se i američki PEN centar, povodom ranjavanja Olje Lakić i zabrinjavajućeg odnosa prema medijima u današnjoj Crnoj Gori, ali crnogorski PEN se još nije oglasio. A kad će, ne znamo.

Moguće da se čeka da reaguju pisci iz Švajcarske (retoromanski centar), Norveške i Čilea, pa će onda i naši nešto reći.

Crnogorski pisci mogu da ćute antologijski. Čak i u nastavcima...