Opšte neznanje koje se graniči sa idiotizmom je naš novi nacionalni cilj. Nema smisla pretvarati se da nije tako i govoriti nam, kao što je pre nekoliko dana uradio Tomas Fridman u New York Timesu, da su obrazovani ljudi naš najvredniji nacionalni resurs. Naravno da jesu, ali da li su nam još uvek potrebni? Meni se čini da ne. Idealni građanin politički korumpirane države, kakva je naša država sada, jeste lakoverni tupadžija koji ne pravi razliku između istine i lupetanja.
Obrazovano, dobro obavešteno stanovništvo, kakvo je neophodno za funkcionalnu demokratsku državu, teško naseda na prevaru, i ne mogu ga vući za nos razne interesne grupe koje divljaju po ovoj zemlji. Većina naših političara i njihovih savetnika ostali bi bez posla, kao i laprdala koja glume analitičare. Srećom po njih, šanse da se u doglednoj budućnosti desi nešto toliko katastrofalno, ali sasvim zasluženo, praktično su nikakve. Za početak, od neznalica se može mnogo više zaraditi nego od prosvećenih, a obmanjivanje Amerikanaca je jedna od naših malobrojnih uspešnih industrijskih grana. Istinski obrazovano stanovništvo bilo bi loše, i za političare i za posao.
Da postanemo ovakve neznalice bile su potrebne godine ravnodušnosti i gluposti. Svako ko je, poput mene, predavao na fakultetu u poslednjih četrdeset godina, može vam reći kako svake godine svršeni srednjoškolci sve manje znaju. U početku je ovo bilo šokantno, ali nijedan predavač više nije iznenađen kada shvati da ti prijatni i revnosni mladi ljudi nisu sposobni da shvate veći deo njegovog predavanja. Predavati američku književnost, što sam ja radio, poslednjih godina bilo je sve teže i teže, budući da studenti malo šta čitaju pre fakulteta i da često ne znaju ni najosnovnije istorijske podatke o periodu kada su određeni roman ili pesma napisani, uključujući i to kakvim su se važnim idejama i pitanjima bavili misleći ljudi toga vremena.
Čak je i regionalna istorija zapostavljena. Studenti iz mlinarskih gradova u Novoj Engleskoj, kako sam shvatio, nikada nisu čuli za čuvene štrajkove u njihovom kraju, gde su radnici hladnokrvno ubijani, a zločinci ostali nekažnjeni. Nije me čudilo to što su njihove škole zaobilazile tu temu, ali sam bio zapanjen time da njihovi roditelji, babe i dede ili neko drugi sa kim su dolazili u kontakt u detinjstvu, nikada nisu spomenuli ove primere strahovite nepravde. Ili te porodice nikada nisu govorile o prošlosti ili ta deca na to nisu obraćala pažnju. Kako god bilo, postavlja se pitanje kako da se nadoknadi ovo ogromno neznanje, sa kojim prethodne generacija studenata nisu imale problem.
Ako je ovo neznanje rezultat dugogodišnjeg zatupljivanja dece školskim planom i programom, i činjenice da porodice sa svojom decom ne razgovaraju o prošlosti, onda imamo posla sa veoma opasnim oblikom neznanja. Reč je o proizvodu višegodišnje ideološke i političke polarizacije, i svesnog truda najfanatičnijih i najnetolerantnijih strana u tom sukobu da proizvedu što veće neznalice lažima o mnogim aspektima naše istorije, pa čak i naše nedavne prošlosti. Sećam se da sam pre nekoliko godina bio zgranut kada sam pročitao da većina Amerikanaca misli da je Sadam Husein odgovoran za terorističke napade na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. To mi je ličilo na propagandni trik najgorih autoritarnih režima iz pošlosti – od kojih su mnogi morali da pribegnu radnim logorima i streljačkim vodovima, da bi svoj narod naterali da poveruje u neku neistinu, i to bez ovolikog uspeha.
Nema sumnje da su internet i kablovska televizija omogućili raznim političkim i korporativnim interesnim grupama da šire dezinformacije u dosad neviđenom obimu, ali da se u njih poveruje potrebno je neobrazovano stanovništvo, naviknuto da prima zdravo za gotovo ono što mu se govori. Gde bi drugde na kugli zemaljskoj jednog predsednika, koji je novcem poreskih obveznika spasavao velike banke od bankrotstva, dozvoljavajući da svi mi ostali izgubimo 12 triliona dolara u investicijama, penzijama i vrednosti nekretnina – mogli da nazovu socijalistom?
Nekada je važilo pravilo da, ukoliko neko ne zna ništa i priča gluposti, svi ga ignorišu. Tačno tako. Sada se takvim ljudima udvaraju konzervativni političari i ideolozi, laskajući im da su oni „pravi Amerikanci“ koji brane svoju zemlju od velikog državnog aparata i obrazovane liberalne elite. Novinari ih intervjuišu i ozbiljno prenose njihove stavove, ne ukazujući na imbecilnost njihovih ubeđenja. Prevaranti koji manipulišu ovim ljudima, štiteći moćne finansijske interese, znaju da ih mogu ubediti u bilo šta, jer neukima i zatucanima laži uvek zvuče uverljivije nego istina:
Hrišćane u ovoj zemlji proganjaju.
Država hoće da vam otme oružje.
Obama je musliman.
Globalno zagrevanje je laž.
Predsednik nameće vojsci otvorenu homoseksualnost.
Škole imaju levičarske programe.
Socijalno osiguranje je nezasluženo pravo, kao i socijalna pomoć.
Obama mrzi belce.
Život na Zemlji nastao je pre 10.000 godina, kao i svemir.
Programi socijalne zaštite podstiču siromaštvo.
Država od vas uzima novac i daje ga seksom opsednutim studentkinjama za kontraceptivna sredstva.
Lako se mogu navesti brojni drugi primeri opšteprihvaćenih zabluda u koje Amerikanci veruju. Njih u prometu održavaju stotine desničarskih političkih i verskih medija, čija je funkcija da proizvode alternativnu stvarnost za svoje gledaoce i slušaoce. „Glupost je ponekad najsnažnija istorijska sila“, rekao je jednom Sidni Huk. To je nesporno. U ovoj zemlji sada je na delu pobuna tupavih glava protiv inteligencije. Zbog toga neki ljudi vole političare koji buncaju o tome da nastavnici indoktriniraju decu protiv vrednosti njihovih roditelja, a preziru one koji pokazuju sposobnost da razmišljaju ozbiljno i samostalno. Uprkos silnom busanju u grudi, uvek se može računati na to da će ove budale glasati u korist svoje štete. I zato se, po mom mišljenju, milioni dolara troše samo na to da moji zemljaci ostanu neznalice.
(NYRBlog; Peščanik.net; prevod Ivica Pavlović)
Bonus video:
