Sedeli su u kamionima napunjenim do poslednjeg slobodnog centimetra. Jahali su na magarcima i konjima ili su jednostavno išli pešice. U nepreglednim kolonama, u leto 1948, ljudi koji su, nakon osnivanja države Izrael u maju 1948. izgubili svoju domovinu tumarali su zemljom.
Ipak – Nakba (katastrofa), kako arapski Palestinci zovu osnivanje Izraela, nazirala se pre toga već dugo. Više od 30 godina ranije, 2. novembra 1917, britanski ministar spoljnih poslova lord Artur Balfor pismom je obavestio predsednika britanske cionističke federacije, Lajonela Valtera Rotšilda da Velika Britanija namerava da osnuje neku vrstu „domovine“ za jevrejski narod koju će nakon toga i da podržava.
I pre toga su mnogi Jevreji iz istočne Evrope pobegli u Palestinu pred pogromima i antisemitizmom. Između 1882. i 1939. ukupno 380.000 Jevreja stiglo je na područje Palestine. Tamo je već živelo oko 450.000 ljudi, uglavnom Arapa.
Arapi osećaju pritisak
Napetosti koje je prouzrokovao dolazak Jevreja započele su već dvadesetih godina i uskoro uskoro su formirana dva jasna suparnika: s jedne strane jevrejsko-cionistički pokret, a sa druge strane arapski. Osećajući se ugroženim, Arapi su podigli prvi ustanak koji je trajao od 1936. do 1939.
Kako bi smanjila napetosti, Velika Britanija je od 1939. ograničila doseljavanje Jevreja, bez obzira na pritisak nakon početka nacionalsocijalističkog progona. To je mnoge cionističke grupe okrenulo protiv britanskog mandata u Palestini. Godine 1942. zatražili su da nakon Drugog svetskog rata bude osnovana jevrejska država.
Nakon rata u kojem su nacionalsocijalisti ubili oko šest miliona Jevreja, napetosti su nastavljene. Velika Britanije zamolila je novoosnovane Ujedinjene nacije za posredovanje u sporu i UN su 1947. donele odluku o podeli Palestine: jevrejska država prostirala se na 57 odsto područja, arapska na 43.
Rat nakon osnivanja države
Četrnaestog maja 1948. premijer provizorne vlade David Ben Gurion pročitao je povelju o nezavisnosti države Izraela. Odmah nakon toga izbio je arapsko-izraelski rat. Na jednoj strani borilo se pet arapskih država: Egipat, Irak, Jordan, Liban i Sirija, a na drugoj – novoosnovana država Izrael. Za Izraelce su dogovorene granice izbijanjem rata izgubile značaj. Rat je završen tek mnogobrojnim mirovnim ugovorima.
Rat je za arapsko stanovništvo značio katastrofu. Palestinski autor i zagovornik izraelsko-arapskog pomirenja, Sari Nuselbeh smatra da su Arapi već unapred bili osuđeni na poraz. Izraelci su, kako je napisao u svojoj knjizi „Bila jednom jedna zemlja – život u Palestini“, stvorili vojsku „spartanskog duha, očeličenu kroz užase u Evropi“. Osim toga, ta vojska je bila mnogo bolje opremljena od arapske. „Raspolagali su arsenalom koji su prokrijumčarili iz Evrope ili su ga tokom rata krali Britancima. U malim radionicama proizvodili su oklopna vozila, minobacače i granate“.
Mnogi su bili prisiljeni da beže iz područja koja su zaposeli Izraelci. Ukupno 531 selo sistematski je uništeno kako Arapi ne bi imali gde da se vrate. U gradovima poput Tel Aviva, Jafe, Haife i Jerusalima gotovo da više i nije bilo arapskog stanovništva. I u gradovima i na selima jevrejski naseljenici zaposedali su dojučerašnje arapske posede.
„Čitava zemlja, zajedno sa kosmopolitskim Jerusalimom zapala je u građanski rat. Profesori, lekari i vlasnici prodavnica sa obe strane zauzeli su položaje i počeli da pucaju po ljudima koje su još donedavno primali kao goste u svoje kuće. Pravila civilizacije stavljena su van snage. Dva inače miroljubiva naroda su od tog trenutka razmišljala samo o borbama“, piše Nuselbeh.
Ključ, simbol nade
„Posledica osnivanja Izraela bilo je to da je 750.000 ljudi izgubilo krov nad glavom i svu svoju imovinu. To su podaci agencije UN za palestinske izbeglice (UNRWA) s početka njenog rada 1950“, piše ekspertkinja za Bliski istok Marlen Šniper u svojoj knjizi „Nakba, otvorena rana“. Posledice tog izbeglištva osećaju se i dan-danas, a izbeglička populacija se u međuvremenu povećala na pet miliona ljudi s tendencijom rasta. Izbeglice danas žive u okolnim zemljama poput Libana, Jordana i Sirije, ali i na Zapadnoj Obali, kao i u Pojasu Gaze i istočnom Jerusalimu. Ti ljudi smešteni su u izbeglička naselja. Mnogi od njih sa sobom su poneli ključeve svojih kuća. Ti ključevi su u međuvremenu postali simbol nade u povratak.
Arapsko-izraelski sukob nije rešen ni do dan-danas. Neprestano dolazi do ratova između Izraela i arapskog sveta. Jedan od onih s najdalekosežnijim posledicama bio je tzv. „Šestodnevni rat“ iz 1967. kad je Izrael odbio zajednički napad Egipta, Sirije i Jordana i u kontranapadu zaposeo Pojas Gaze, Zapadnu Obalu, istočni Jerusalim i delove Sinajskog poluostrva.
Nerešeni sukob
Nakon rata 1967. Izrael je započeo sa izgradnjom jevrejskih naselja na Zapadnoj Obali. Otpor toj izgradnji, koju UN ne priznaju, u više navrata je izazivao ustanke širih razmera koji se nazivaju Intifada. Palestinci, vojno mnogo slabiji od izraelskih snaga posežu za terorističkim napadima bombašima-samoubicama. Izrael po pravilu odgovara jakim vojnim sredstvima i uništavanjem imovine porodica bombaša-samoubica.
Sukob ni 70 godina nakon početka nije rešen. I ova, 70. godišnjica osnivanja države Izrael, povod je za nove sukobe. „Nakba“ i dalje živi.
Deutsche Welle
Bonus video:
