Izabrani predsednik Crne Gore Milo Đukanović je shvatio jedan, samo na prvi pogled komplikovan i kontradiktoran, postulat: NATO je jamac Crne Gore, Moskva je garant vlasti u Podgorici. Drugim rečima, Đukanoviću je potreban NATO zbog komšija u regionu, a Rusija zbog opozicije u Crnoj Gori. Zato će tokom sledećeg mandata doći do ponovnog zbližavanja Crne Gore i Rusije, ne samo zbog Đukanovićevih ličnih interesa, već i zbog uverenja u Moskvi da su EU i NATO pred kolapsom i da Rusija treba da bude spremna da primi pod svoje zaštitničko krilo “odbeglu decu”.
Đukanoviću je jasno da je jedina realna opasnost za njegovu vlast Moskva. Rusija ima potencijal, finansijski, logistički, medijski, kao i odane lokalne saveznike na terenu da doprinese porazu Đukanovića, čak i u relativno fer izbornoj utakmici. Poznajući izborno telo u Crnoj Gori, njegovu potkupljivost, prevrtljivost, ali i tvrdo proruskog jezgro, Đukanović je u startu počeo da radi na neutralisanju te pretnje.
Lider DPS-a je pribegao istoj taktici koju je primenio Aleksandar Vučić. Srbijanski predsednik je utrčao u prostor opozicije uzimajući joj evropski barjak i tako je totalno dezorijentisao, poništavajući jedinu razliku između svojih naprednjaka i tzv. proevropskih snaga, a to je bio odnos prema EU. Đukanović je od prvog dana svog izbora za predsednika podigao ruku da uzme ruski barjak od crnogorske opozicije, spaljujući tako tlo na kojem je stajao dobar deo tih snaga. Imajući u vidu da su Turska, Mađarska i Grčka već pokazale da članstvo u NATO ne škodi bliskim odnosima s Putinom i za kupovinu oružja od Rusije, Đukanovićev zaokret ne predstavlja veliki presedan i ne bode mnogo oči saveznicima u Severnoatlantskoj alijansi.
S druge strane, novi-stari predsednik Crne Gore će nastaviti planski da podgreva crnogorsko-srpski animozitet. Za Đukanovića je noćna mora makedonski scenario i zato mu je potrebno da alternativa njegovoj vlasti bude tzv. srpski blok, ili da bez njega nije moguće formirati državnu vlast. Vašington je počeo da ruši bivšeg makedonskog premijera Gruevskog tako što je nametnuo obavezu školovanja i obuke makedonskih specijalnih tužilaca po američkim FBI standardima, a onda im je garantovao zaštitu i nezavisnost u odnosu na centralnu vlast u Skoplju. Tako su otvorene brojne istrage protiv korumpirane vlasti. Zatim je odrađen posao sa liderom opozicije Zaevim i što je najvažnije sa albanskim partijama koje imaju petinu zagarantovanih mesta u parlamentu.
U tom kontekstu, dok god su prosrpske partije u Crnoj Gori izrazito antizapadno nastrojene i vezane pupčanom vrpcom za Moskvu, Đukanović će imati garanciju da nikome na Zapadu neće pasti na pamet da radi na njegovom rušenju. Tako da mu ostaje samo da obezbedi, uslovno rečeno, rusko krilo.
Đukanoviću ide u prilog i čvrsto utvrđeni kurs spoljne politike ruskog predsednika Vladimira Putina da subverzivnim delovanjem doprinosi urušavanju EU i NATO, proizvodeći podele i nestabilnost. Za taj posao su potrebni “saveznici”, novi orbani, zemani, štraheovi i u Kremlju veruju da i Podgorica u određenom momentu može da bude korisna. Putinovi ideolozi najavljuju već neko vreme da će se određeni deo članica EU i NATO, u ne tako dalekoj budućnosti, obratiti Moskvi za pomoć u očuvanju identiteta i zaštite od spoljnih neprijatelja, “izvitoperenog zapadnjačkog sistema vrednosti”, migracionih talasa, bezbednosti. Na tom spisku je i Crna Gora.
Za Đukanovića je ulazak u NATO bio primarni cilj dok je prema članstvu u EU gotovo ravnodušan: ako Crna Gora uđe u EU odlično, ako ne postane članica, ili pregovori potraju mnogo duže nego što se pretpostavlja - nikom ništa.
Život ide dalje. Štaviše, neprikosnoveni lider moderne Crne Gore ne bi imao ništa protiv ni da ulazak Montenegra u EU bude amanet za generaciju političara koja će ga naslediti.
Sa članstvom u NATO Đukanović je ostvario dva cilja: učvrstio je državnost Crne Gore i produbio podelu u crnogorskm društvu koja mu omogućava da pobeđuje bez velikih problema na izborima. Ulazak u EU je mnogo važniji i potrebniji crnogorskim građanima i ne doprinosi cementiranju državnosti Crne Gore i stabilnosti Đukanovićeve vladavine. Naprotiv, Podgorica će ulaskom u EU morati da delegira deo svog suvereniteta, a evropski sistem vrednosti će biti Damoklov mač za svakog crnogorskog vladara sklonog da se poistovećuje sa državom.
Vladan Žugić je prošle nedelje u kolumni “U krevetu sa neprijateljem” odlično zapazio da je dobrom delu građana Crne Gore, i ne samo njima, vrlo draga maksima “bliski sa Zapadom, ali i sa Rusijom”. U toj maksimi nije problem želja da se bude u dobrim odnosima sa Rusijom, već potvrda da građani ne vide sebe kao deo “zapada” čak ni kada je njihova država, kao što je to slučaj Crne Gore, članica NATO. Najviše što mogu sebi da dozvole je da budu “bliski” ili u “dobrim odnosima” sa Zapadom.
Jedna od najupečatljivijih grešaka koja se pojavljivala u brojnim zapadnim medijima koji su izveštavali o predsedničkim izborima bila je da “Đukanovićev izborni uspeh približava Crnu Goru NATO i EU”!? To nam govori o poznavanju našeg prostora, ali još više o percepciji koju imaju o nama, koja nas locira uvek u nekom limbu, međuprostoru, sobi za čekanje.
Posle predsedničkih izbora u Crnoj Gori i beogradskih u Srbiji čini se da je došlo vreme da priznamo da su građani u Crnoj Gori i Srbiji problem, a ne Milo Đukanović i Aleksandar Vučić. Đukanovićev i Vučićev režim nisu uzrok naših problema, nego su posledica onoga što jesmo, kao društvo. Ako želimo stvarno promene, potrebno je “lečiti” uzrok a ne “posledice”. Nije slučajno da se u medicini samo terminalni bolesnici leče tzv. palijativnom metodom koja se sastoji u lečenju posledica, a ne uzroka bolesti.
Građani Srbije su videli tokom godina u kojima su na vlasti bile tzv. proevropske snage da nema mnogo razlike između njih i naprednjaka. Partijsko zapošljavanje, kontrola medija, korupcija, javašluk, osionost, burazerska ekonomija su bili gotovo jednako prisutni kao i danas. U Crnoj Gori nismo imali smenu vlasti na državnom nivou, ali čini mi se da na lokalnoj razini u gradovima gde se vlast menjala, građani nisu baš primetili neke bitne razlike između DPS i drugih: da jesu verovatno bi to dovelo do nekih promena i na državnom nivou.
Ako pođemo od pretpostavke da svaki narod zaslužuje vlast koju ima, možda bi bilo korisnije da se umesto trošenja energije na njenu promenu i vapaja upućenim strancima da to urade za nas, koncentrišemo da postanemo bolji, odgovorniji, marljiviji: na poslu, u porodici, u našem okruženju. Možda onda i zaslužimo bolju vlast.
Bonus video:
