Ima knjiga koje prenose autorov doživljaj autentičnosti (autentičnost /grč. authentikos/ istinitost, izvornost, pravovaljanost, vjerodostojnost) nekog prostora na način koji čitalac doživi kao prostorno vremenski hologram. Prepoznate i doživite nešto u potpunosti kao da je dio vašeg individualnog iskustva.
Jedna od takvih je knjiga Crno jagnje i sivi soko, engleske književnice Rebeke Vest. Rođena kao Sisili Izabel Ferfild, kasnije Endrus (Cicvely Isabel Fairfield, 1892 – 1983), zapamćena je po brojnim romanima, političkom aktivizmu i borbi za ženska prava pod svojim književnim imenom.
Obimni putopis o Jugoslaviji u kojoj je boravila u tri navrata (1936, 1937. i 1938.) objavila je prvi put oktobra 1941. u Njujorku, a potom 1942. u Londonu. Knjiga Crno jagnje i sivi soko kod nas je prevedena u skraćenom obimu 1989. (izbor i prevod Nikole Koljevića, BIGZ, Beograd) i u cjelini 2004. (prevod Ana Selić, MONO & MANANA, Beograd).
Knjigu je posvetila: "Mojim prijateljima u Jugoslaviji,/koji su sada svi mrtvi ili porobljeni.
Podari im otadžbinu za kakvom čeznu/i načini ih ponovo građanima raja."
Čitanje ove knjige Rebeke Vest pruža bogatstvo saznanja o prostoru kome pripadamo i o ljudima od kojih smo. Taj prostor nam osigurava autentičnost, a ti ljudi nam obezbjeđuju identitet (identitet /lat. identitas/ istovjetnost, ono što jeste). Ipak, treba biti svjestan bolne stvarnosti da smo, kao društvo i pojedinci, neznanjem i pohlepom (ili udruženim ovakvim osobinama) u stanju da uništimo autentičnost prostora.
U današnjoj Crnoj Gori mnogo je alarmantnih primjera. Iz autentičnosti prostora proizilazi kultura, iz kulture identitet zajednice i pojedinca. Putopisno svjedočenje Rebeke Vest o nekim djelovima Crne Gore, prostoru i ljudima je od prije sedamdeset godina. Za ovaj tekst odabrani su izvodi iz dijela navedene knjige koju je prevela A. Selić. Vjerujem da bi čitanje ove knjige na cijelom južnoslovenskom prostoru dalo važan pomak novim ucjelivanjima (integracijama) prostora i kulture. A vjerovatno i iscjelivanjima prirode, gradova i ljudi.
Kolašin
"Oko četiri popodne stigli smo do grada, lepog i kamenitog na crnogorski način, koji je ležao u ravnici okruženoj blagim brdima prekrivenim nežnom šumom kao paperjem, gde nas je čekala kafana zastrašujuće čistoće i gazdarica koja nas je ispunila priličnim strahopoštovanjem. Bila je od onih udovica zbog čije veličanstvenosti njihovi muževi izgledaju mrtvi na poseban način.
Njena kao od mermera isklesana glava beše ovenčana gustim crnim pletenicama i ukrašena crnim velom; a bogata crna haljina prekrivala je krupno i dostojanstveno telo za koje je bilo nemoguće poverovati da se doista sastoji od običnih ljudskih udova. Dok smo u trpezariji pili kafu, ona se nagnu preko nas i upravivši svoje ogromne blistave oči u Konstantina (književnik Stanislav Vinaver), reče nekoliko vrlo svečanih rečenica. Upitah zaprepašćeno: "
Da li to ona recituje neku posebnu pesmu za dobrodošlicu?" "Ne" reče Konstantin "rekla mi je da je kuća u ogromnom neredu jer se pravi kupatilo..." "Ali”, prekidoh ga posle minut – dva, "ona govori u aleksandrincima." "Ne" odgovori Konstantin "govori u slobodnom stihu. U svakom ima deset slogova, a ne pet. Tako govore svi Crnogorci kada govore javno, to jest van kruga svoje porodice."
Skadarsko jezero
"Kroz duboki fjord, negde oko hiljadu stopa ispod nas jedna reka uticala je u jezero... Fjord je opisivao krivu, a između njenih zelenih margina reka je – sledeći istu krivu – ispisivala svoj spori zmijoliki tok. Stenoviti svet koji je uokviravao fjord bio je izdeljen na veće i manje trouglove...
U ovom predelu s materijom se događalo ono što se događa kada, kako se kaže, vreme stoji. Ništa se nije kretalo... Priroda je ovde bilaapsolutno neprirodna i ogromnost tog prostranstva koje se pružalo dokle god je oko moglo da dopre, a dopiralo je daleko sa visine na kojoj smo bili, izazivala je uznemirenost... Pa ipak, prizor je bio lep, toliko lep da se zaprepašćeni pogled nije mogao odvojiti od njega.
"Jedno dete nas gleda iza onih stena", reče moj muž. "Pravite se da ga ne vidite, možda će nam prići", reče Konstantin, "ali moramo biti vrlo oprezni, ovde su čak i mala deca stidljiva i ponosita". Posle desetak minuta devojčica napusti svoje skrovište, ali tada je bila u društvu još jednog deteta... Obe su bile lepe, a njihova savršena i pažljiva lepota pobrinula se za sve, ispisujući luk obrva ili gornju usnu s čudesnim majstorstvom. Bile su i izuzetno dostojanstvene. Držale su se ponosito, onako kako se drže dobri ljudi pri susretu sa strancima, nimalo osorno, niti previše predusretljivo".
Budva
"Budva je jedan od manjih dalmatinskih gradova koji je ležao suviše južno i bio suviše izložen napadima s mora da bi Venecija u njemu videla neki poseban interes; ali osetismo da je to ipak bogat grad, neobično slobodan i siguran.
Pijaca je na onom istom mestu na kome je, kako veruju arheolozi, bila i kad su Grci osnovali Budvu kao svoju koloniju. Pod lepim spoljnim zidinama grada, tu i tamo prekrivenim puzavicom sa crvenim cvetovima, stolovi su poređani u dva reda u senci visokih, krivih platana; pred njima na kamenim klupama sede seljaci odeveni u ovdašnju crnu nošnju.
Šetala sam među njima obuzeta ogromnom radošću. Bili su siromašni, a njihova roba na svakoj zapadnoj pijaci smatrala bi se jadnom; ali oni nisu bili zgrčeni zbog krajnje ogoljene nemaštine i niko od njih pred sobom nije imao samo jednu jadnu gomilicu pasulja. Prizor tog obilja, koliko god ono bilo relativno, sve nas je obradovao.
Čim smo ušli u grad, bili smo zadivljeni njegovim savršenstvom, njegovom neobičnom sličnošću sa kineskom kutijom: na prostoru od svega nekoliko kvadratnih metara nalazila se crkva iz 9. veka, uobličena strogom i ozbiljnom pobožnošću tog ranog doba, zid jedne bašte ogrnut runom crvenih ruža, i jedan ogroman platan iz čije su senke izlazile kamene stepenice i pele se do venecijanske tvrđave koja se na svom uzvišenom mestu kupala u suncu".
Usput, možda bi i današnji engleski turisti (i ne samo oni) cijenili mišljenje Rebeke Vest o crnogorskim predjelima i ljudima.
Bonus video:
