Jezik može biti u službi istine i u službi laži, pa se njime i jedna i druga mogu podjednako uspešno izraziti i preneti. Jezik može biti u službi očuvanja poretka ili rušenja poretka: on može da služi oplakivanju prošlosti ili njenom slavljenju; rečima se može nešto učiniti jasnim i razumljivim, ali i nejasnim i nerazumljivim. Ukratko: reči se ovde vrednuju sa stanovišta njihove moći a ne sa stanovišta njihove istine.
Reči su oružje kojim se svet menja ili opravdava.
Ako neko misli da reč nije tako moćna, onda mu se može odgovoriti na ovaj način: „čak i samo malo moći još uvek predstavlja moć, kao što je jedan dolar, mada predstavlja malo novca, još uvek novac“ - zapisao je T. Parsons u Modernim društvima. Ako se misli da iz dvoboja rečima ne sledi nužno rat, onda valja navesti reči V. Bukovskog: “Neće biti rata..., ali će biti takva jedna borba za mir da neće ostati ni kamen na kamenu“.
Ako se vrši ne samo nasilje nad rečima nego i nasilje rečima, onda je to priprema za stvarno nasilje. Borba rečima prethodi govoru oružja, pa R. Bugarski ima pravo da zaključi: „izgleda da u jezičkim kartama stoji građanski rat“. Pucanje iz deseterca prethodi pucanju iz topova. To su reči iza kojih ostaju vidljive posledice: ima neprijatnih, otrovnih i smrtnih reči kojima se postiže strašni učinak na ljudsku dušu i sećanje.
Sve bolesti društva prvo su vidljive u bolesti jezika: ako boluje jezik, onda boluje i društvo! Oboleli jezik uvek prethodi obolelom društvu: prve tamnice, prvi zločini i prve grobnice pripremaju se u jeziku i govoru! Prve mine su jezičke mine: one prvo eksplodiraju u jeziku i govoru, a onda u domovima i gradovima.
Jezičke bitke prethodile su vojničkim borbama: udarni odredi sedme sile, opremljeni rečima sa najjačim ideološkim punjenjem, krenuli su prvo u medijski rat, ne prekinuvši ni u jednom trenu vezu sa „ministarstvom istine“, odakle su stizala uputstva za svaki daljni korak u tom ružnom i kužnom ratu. N. Čomski je pisao: „Postoji standardna šala da je jezik dijalekt sa armijom i mornaricom. To nisu lingvističke ideje.“
Ma koliko da su političar i javna glasila doprineli izazivanju i razbuktavanju rata, sam rat ne bi nikada izbio da u ljudima ne boravi, duboko u njihovoj prirodi, neki ratnički nagon. R. Muzil tačno primećuje:
„Van svake je sumnje da se rat prihvata kao nešto tradicionalno, a skoro da bi se moglo reći, kao periodična ustanova.“ Ne budimo naivni, ljudi nisu anđeli. V. Solovljev obaveštava nas o jednom generalu koji iskreno izjavljuje: „Posle Boga i Rusije više od svega na svetu volim vojsku uopšte i artiljeriju posebno“. Ako je priroda svakog čoveka svetla i tamna u isto vreme, onda nema razloga da se dobro pripisuje samo jednom, a zlo dokazuje samo u drugom. A greha ima na obe strane. „Reknemo li da nismo zgrešili, pravimo ga lažovom, i reči njegove nema u nama“ (Jovan 1, 10).
Ako reči i ne mogu da izazovu bitne društvene promene, u njima se ove promene razumevaju, tumače i vrednuju. Zato su sredstva masovnog opštenja i sama odgovorna za opažanje i dalji tok promena, ako ne i za same promene. Njihova delotvornost ne može se poreći, a onda i odgovornost za nastale posledice. I same poruke dolaze iz središta društvene moći i političke vlasti, tako da su mass-media više posrednici i prenosnici nego stvaraoci poruka: ona su po pravilu pod manje-više strogim nadzorom centara moći i vlasti. Analitičari se ipak slažu u stavu da su javna glasila u izvesnoj meri odgovorna, pa jedan od njih ima razloga da istakne: „Zbog toga se mediji legitimno mogu smatrati odgovornim za ono što čine ili ne čine, čak i ako su na određeno ponašanje prisiljeni bez sopstvene volje“. U kriznim vremenima, a posebno u ratnim, sloboda javnih glasila ograničena je zbog tzv. viših, nacionalnih, interesa.
Svi strahovi, grčevi i mržnje ispunili su govor i jezik politike i mass-medija mnogo pre no što su se mogli prostim okom videti na licima ljudi, učesnika krvave drame u balkanskom zverinjaku. Iz govora i jezika moglo se zaključiti ko je ko i ko će koga: metafizička zebnja uskoro je zadobila fizičke oblike! Mladen Lazić tačno opisuje to stanje: „Pozornica za građanski rat bila je na taj način postavljena: ustoličeni su nacionalistički režimi, šovinistička osećanja stanovništva su raspoređena, a etničko/verska izmešanost je (bila) takva da (je) pravo svakog predstavlja(lo) nepravdu prema drugom“. Čovek ne može a da se ne priseti Ničeovih vapaja: „Dajte malo svežeg vazduha! Neka se što pre okonča ovo apsurdno stanje u kojem se našla Evropa! Postoji li ikakva ideja iza ovog upornog nacionalizma? Kakvog smisla ima buditi se uobražene sitne duhove u ovom trenutku kada sve ukazuje na velike zajedničke interese? - Istinskoj kulturi su potrebna ukrštanja i uzajamna obogaćivanja“.
Reči su opasan i zapaljiv materijal od koga vernici grade svoje hramove a ideolozi svoju moć. Interesi su otrovali naš jezik i mi postajemo bolno svesni da su naše reči „ispunjene klupkom zmija“. „I jezik je vatra, svijet pun nepravde“ (Jakovljeva 5-13). To je oganj kojim bog obdari jezik: reč ima magijsku moć da izazove osećanja, misli i dela, kako najbolja tako i najgora. I čisti jezik hrišćanske vere zagađen je ideološkim značenjima, što se dobro vidi ako se izvrši analiza sadržaja verskih glasila. I u njima ima iskaza koji su činjenično neistiniti, ekumenski neumesni, politički opasni, moralno štetni, psihološki uznemirujući, društveno razarajući. A. Birviš jednom reče: „Laž je stvarnost, ali stvarnost ne sme da bude laž“.
Crkva ne bi trebalo da bude ni za ni protiv nego iznad svake svetovne ideologije. Vladika N. Velimirović reče: „pod njen krov mogu stati sve stranke, ali ona ni pod čiji.“ [Ne znamo zašto je autor u jednom kvalitetnom eseju poput ovoga posegnuo za citatom N. Velimirovića, ideologa krajnje desničarskog nacionalizma i klerikalizma, op. ur.] Ali mi jesmo svedoci ove činjenice: čim bi se zategnuli odnosi između „bratskih republika“, odmah bi se kvarili odnosni između „sestrinskih crkava“. U obe crkve učinjen je pomak od ekumenizma prema nacionalizmu: ideologija nacije pojačana je teologijom nacije! Ako se zna da su religijski i nacionalni identitet na ovom tlu nerazmrsivo povezani, onda je sigurno da je osvećenje nacije doprinelo da i verska netrpeljivost postane žešća, i to među narodima koji su istog porekla, koji govore isti jezik i koji veruju u istog boga. Dva naroda, koje deli isto poreklo, isti jezik i ista vera! Ako ih deli ono što im je zajedničko, kako li tek odeljuje i odaljuje ono po čemu se razlikuju?
Ko reči posmatra isključivo kao sredstvo za sporazumevanje među ljudima, taj sebi uskraćuje mogućnost da ih shvati u funkciji drugih i drukčijih potreba i interesa. Jedna od tih potreba je simbolička: reči su simboli etničke ili verske pripadnosti! Prva izgovorena reč ili rečenica nepogrešivo obelodanjuju etničku ili versku identifikaciju govornika, to jest ono po čemu se on razlikuje od svih drugih naroda i vera. Jezik i pismo, koji su nastali iz potrebe da se ljudi razumeju i sporazumeju, ovde su u ulozi razlikovanja i razdvajanja. Reč može da spaja, ali reč može i da razdvaja. „Iz istih usta izlazi blagoslov i kletva“ (Jakovljeva 2, 3-7, 9)
Ako se uoče promene u govoru i jeziku jedne zajednice, nacionalne ili verske, onda je sigurno da su te promene u vezi sa promenama u vrednosno-ideološkoj orijentaciji, odnosno političkim stavovima. Jer određenoj vrednosno-ideološkoj orijentaciji (npr. ideologiji nacionalizma ili ideologiji klerikalizma) odgovara sasvim određen i prepoznatljiv rečnik: čak se iz rečnika može zaključiti na vrednosno-ideološku orijentaciju. Ako su često u jezičkoj igri „povratak korenima“, „majci-otadžbini“, „veri naših predaka“, „očevima nacije“, „nacionalnim svetinjama“ itd., onda je jasno da nastupa vreme nacionalističkog ludila: nacionalni simboli preplavljuju duhovni prostor! Simbolički značaj i značenje „nacionalnih svetinja“ prevazilazi ono što je umom dohvatljivo i shvatljivo, a u isto vreme preostaje više onoga što se oseća i veruje. Jedna strana simbola zahteva razumevanje a druga osećanje. Simbol je most između svesnog i nesvesnog, u njemu ima nešto od uma ali i nešto od srca. To dobro znaju i vešto koriste jezički nacionalisti.
Ključni simboli mogu se uzeti kao pokazatelji socio-psihološke zagrejanosti za svoju veru i svoj narod, što u isto vreme znači i zahlađivanje odnosa sa drugim verama i narodima. Kako vreme odmiče, oseća se jačanje napona, napetosti i napregnutosti jezika, koji više podsjeća na kotao koji se zagrejava do ključanja, nego na mesto gde se brižljivo i sa merom sklapaju razumne i čovečne misli. Iz jezika se može otčitati danas ono što će se stvarno desiti sutra: etničkom čišćenju prostora prethodi etničko čišćenje jezika, stvaranju čistih nacija prethodi stvaranje čistih nacionalnih jezika, čistke u jeziku najavljuju čistke u državi. Ukratko: o jednoj zajednici možemo dobiti tačniju sliku ako upoznamo njen govor i jezik nego ako upoznamo njen ustav i zakone koji se na njemu temelje. Odnosi između dve zajednice odslikavaju se u jeziku: njihovi odnosi prepoznaju se u odnosima među rečima! Iza stvarne borbe za promenu društvenog i političkog položaja jedne zajednice, skriva se njeno nastojanje za promenom jezika i govora.
Analiza sadržaja glasila neke zajednice obično se odnosi na ono što je u njima rečeno a ne na ono što nije rečeno, iako je mišljeno: ispod svake napisane rečenice može se dopisati neka nenapisana! Ponekad je, s obzirom na istinu, bitnije ono što se prećuti nego ono što se izgovori: ono što nije rečeno u izvesnoj meri određuje ono što je rečeno i kako je rečeno.
Ideološkim pojmovima uvek se nešto otkriva, ali i prikriva u isto vreme. Oni su u svojoj biti protivrečni. To je dobro zapazio Orvel u 1984.: „Govoriti svesne laži, a iskreno verovati u njih, zaboravljati svaku činjenicu kad postane nezgodna, a onda, kad postane potrebna, izvući je iz zaborava za onoliko vremena koliko je potrebno, poricati postojanje objektivne stvarnosti a celo to vreme imati u vidu stvarnost koja biva poricana - sve to je neophodno potrebno... i tako do beskonačnosti, s tim što je laž uvek za jedan korak ispred istine“.
Iako je Orvel doveo ideološki jezik do karikature, ne može se poreći da je njegovo upozorenje što se tiče kvarenja i siromašenja, pa i zloupotrebe jezika, na svom mestu. U kojoj meri smo i sami zarobljenici ideološkog govora i jezika, pokazuju 90-e godine našeg življenja, kada se kao na dlanu videlo kako ima mnogo onih koji ponište i obesmisle sve što dobri i vredni sagrade i oplemene. Što moćnici više govore, to manje misle. Zatvaranje u ideološki govor i jezik znak je duhovnog zaostajanja i neosetljivosti za drukčije sadržaje iskustva. Od krhotina tuđih reči prave nešto kao svoje misli, a niti su njihove reči niti su njihove misli, sve je to nešto već zlo/upotrebljeno i od duge upotrebe izlizano. Ostaje nada da će naići pokolenje koje će iz svoga rečnika izbaciti njihove reči i značenja i stvoriti jezik bliži životu, bliži istini. Stari kineski mudrac opominje: „kad reči gube svoje značenje, ljudi će izgubiti svoju slobodu“.
Iz predgovora četvrtom izdanju (1995) knjige Đ. Šušnjića “Ribari ljudskih duša: Ideja manipulacije i manipulacija idejama” (1976)
(prometej.ba)
Bonus video:
