Prošlo je više od četiri meseca otkad su aktuelnom vlašću nezadovoljni građani - bili pripadnici opozicionih stranaka ili ne; biće da pretežu ovi drugi - izašli na ulice da protestuju zahtevajući kraj političkog nasilja i bezakonja i suštinsku promenu društvene atmosfere koja sve više nalikuje autokratiji. To bi trebalo da bude dovoljno vremena da se napravi presek stanja, odnosno da se vidi ko je tu šta dobio, ili izgubio, i s kakvim izgledima ulazi u naredni period.
Nema sumnje da građani i opozicija nisu „isterali svoje“, ukoliko pođemo od njihovih zahteva za ostavkama kompletnog državnog vrha i stvaranjem preduslova za slobodne i ravnopravne izbore.
S druge strane, valjda niko ozbiljan nije ni računao s tim da će im Aleksandar Vučić, premijerka Brnabić i ostali zaista servirati na tacni svoje ostavke, i praktično „abdicirati“ s vlasti? Takve stvari se izuzetno retko dešavaju, a da bi se dogodile, za to je potreban neuporedivo jači društveni pritisak od onog koji su otvoreni, politički aktivni i koliko-toliko artikulisani protivnici Vučićeve vlasti sada u stanju da proizvedu.
To se, dakle, nije dogodilo i nema nikakve sumnje da se neće dogoditi ni do svojevrsnog „dana D“ najavljenog za subotu, 13. april, za kada je zakazano veliko opoziciono okupljanje u Beogradu. A na šta je vlast, usput budi rečeno, reagovala u svom već prepoznatljivom maniru, najavljujući „kontramitinge“ u Novom Sadu i Beogradu, čija je svrha da se pokaže kako je ona u stanju da „mobiliše“ mnogo više pristalica. U to, uostalom, niko ni ne sumnja - pitanje je samo koliko su legitimna sredstva kojima ona to postiže.
Što nas opet vraća na pitanje same naravi političkog i društvenog poretka u kojem Srbija danas živi: koliko je to otvorena pluralistička demokratija za kakvu se predstavlja, a koliko je neka vrsta „zarobljene države“ u kojoj je određena klika na vlasti de facto uzurpirala i monopolisala institucije i najveći deo svima pripadajućih javnih resursa.
Ako nije do sada uspela u svom deklarisanom cilju, nema sumnje da je opozicija ipak uspela u tome da postane mnogo više javno vidljiva nego ranije, doduše, uz napomenu da „javna vidljivost“ ne nosi nužno pozitivne konotacije jer su, s druge strane, opozicioni lideri u prorežimskim medijima satanizovani do mere sasvim nezamislive u društvima u kojima se opozicija zaista shvata kao legitiman i neophodan deo poretka, a ne kao „uvreda njegovom veličanstvu“.
Savez za Srbiju nesumnjivo se iskristalisao kao stožerna opoziciona grupacija, ali njega i dalje prati kontroverza isuviše desnog profila: ako u zemlji poput Srbije „glavnu“ opoziciju predstavlja konglomerat stranaka koji u svojoj iscrpnoj „ponudi naciji“ čak ni ne spomene Evropsku uniju, a s druge strane optužuje aktuelnu vlast za neku vrstu „izdaje“ zarad bar implicitnog priznavanja stvarnosti kada je u pitanju status Kosova i budući odnosi u regionu, onda to nije beznačajan razlog za zabrinutost. Koju, uostalom, pojačava činjenica da se Boško Obradović, lider izrazito desničarskih Dveri, nametnuo kao najvidljivije i najfrekventnije lice glavne struje opozicije.
Sve ovo, s druge strane, izaziva neku vrstu frustriranosti kod velikog dela učesnika u demonstracijama, jer je golim okom vidljivo da oni zastupaju sasvim drugačije vrednosti, i da svakako nisu izašli na ulice da bi bili „telesna straža“ bilo kome ko bi ostvarivao program još nazadniji od onog koji ima Vučićeva vlast. Koja sada, što je sasvim očekivano i neizbežno, nastoji da što više profitira i poentira na toj temeljnoj nedorečenosti i implicitnom raskolu unutar antirežimskih redova i struja.
A kada smo kod vlasti, koliko je ona u svemu ovome dobila ili izgubila? Nema sumnje da su brojni društveni procesi, lakše ili teže uočljivi na površini, koje je pokrenuo ovaj talas protesta uzdrmali i „iznervirali“ režim koji je do pre nekoliko meseci imao malo razloga za brigu.
Populistički režimi uvek se rado pozivaju na „velike brojeve“, to jest na - dobrim delom spornim i nelegitimnim sredstvima obezbeđenu - podršku masa, pa to čini i ovaj, ali to ne znači da bar delom nisu svesni koliko im je na duži rok izmaknut tepih ispod nogu faktičkim okretanjem skoro cele akademske zajednice i drugih najkreativijih delova društva protiv njih.
Dovoženje bezbroj autobusa punih oduševljenih pristalica na ritualna poklonjenja Vođi može nekoga da impresionira jednom ili dvaput, ali je inače jalovo i ne može da nadoknadi izostanak utemeljenosti u najšire shvaćenoj srednjoj klasi - a ona je zapravo nosilac antirežimske pobune. Što je istovremeno i temeljni kvalitet i nesumnjivo ograničenje ovog protestnog talasa.
Osvanuće ubrzo i ta „odlučna subota“, prebrojaće se jedni i drugi, ali teško da ćemo nakon toga biti mnogo pametniji, jer pravo mesto borbe za prevlast u borbi političkih ideja i koncepata ipak je drugde. Kako god bilo, četiri meseca demonstracija i drugih vidova građanskog otpora odledili su mnoge skoro zamrznute društvene procese i ta „južina“ je nesumnjivo dobra i korisna za zdravlje društva, pa makar kod još suštinski neugrožene, ali u najmanju ruku načete režimske strukture izazivala tikove, tremore i migrene.
Bonus video:
