Džon Bul doživljava nervni slom, i sve mu je teže, pa se njegovi cimeri okupljaju u kuhinji da se dogovore šta da rade s njim. Žustri Emanuel iz Francuske misli da Džon loše utiče na sve njih i da bi trebalo da ga izbace iz kuće. Konačno, taj bezvrati engleski sebičnjak je pre tri godine rekao da hoće da ode. U skladu sa svojim nadimkom Mamica, Angela ima više saosećanja. Donald iz Poljske kaže da bi Džonu trebalo dati „vremena i prostora“ da se sam sredi. Sledeću epizodu brexita, najgledanije evropske sapunice, gledajte u sredu uveče.
Kontinentalna Evropa nikada nije tako pomno pratila britansku politiku i to je jedna od paradoksalnih posledica britanskog sloma tokom brexita. „Ovo je bolje od svega što se prikazuje na Netfliksu“, kaže bivši poljski predsednik Aleksandar Kvašnjevski. Još jedan paradoks je to što Britanija nikada ranije nije toliko zavisila od EU partnera kao sada kada hoće da ih napusti. U nekoj vrsti sadomazohističkog samoispunjujućeg proročanstva, brexiteri su gurnuli Britaniju upravo u ono vazalsko stanje iz koga tvrde da je oslobađaju. Tereza Mej će morati da prihvati skoro sve što joj bude ponuđeno u Briselu na hitnom sastanku Evropskog saveta.
Iz te ponižavajuće asimetrije moći neizbežno sledi da kontinentalna Evropa nije samo gledalac brexit sapunice, već u njoj ima ključnu ulogu. Ako je brexit britanska politika Evrope, postoji i evropska politika brexita. I baš kao što se britanska politika često mimoilazi sa stvarnom Evropom, tako se i evropska politika brexita ne tiče samo Britanije. Tu značajnu ulogu imaju i lične ambicije, stranačke kalkulacije na evropskim izborima i rivalske vizije o budućnosti Unije.
Nedavno sam na konferenciji o bezbednosti u Minhenu vodio panel sa Mišelom Barnijeom, koga je Evropska komisija zadužila da vodi pregovore o brexitu. U jednom trenutku, britanski učesnik panela je počeo da ga ubeđuje da odobri neograničeno produženje člana 50. Nikad neću zaboraviti užasnut izraz na licu ovog visokog Francuza dok je uzvikivao, sa šarmantnim akcentom: „Mislite, da nastavimo da pregovaramo!?“ Kao da mu se ukazala budućnost u večnom danu mrmota gde umesto da ide da radi nešto drugo, možda da bude predsednik Komisije - ostatak života provodi u pregovorima o brexitu.
Ako Britanija ne bude učestvovala na evropskim izborima, socijalistička grupacija u Evropskom parlamentu će izgubiti značajan broj laburističkih poslanika - što će ojačati šanse Evropske narodnjačke stranke, čiji vodeći kandidat Manfred Veber želi da postane sledeći predsednik Komisije, kao i liberalne grupacije (ALDE) čiji je lider Gi Ferhofštat sticajem okolnosti i predstavnik EU parlamenta u pregovorima o brexitu. Što je još važnije, francuski predsednik Emanuel Makron - kombinacija Šarla de Gola i Žaka Delora, sa dodatkom Napoleona - oseća da bi ova godina mogla biti njegova poslednja šansa da progura reforme, potrebne da Evropu pripreme za XXI vek. Niko, a naročito ne les Anglais, ne smeju mu se isprečiti na tom putu.
Uzajamni zaplet britanske i evropske politike brexita stvara čudne saveze: najčudniji je onaj između arhi-brexitera Džejkoba Ris-Moga i belgijskog arhi-evrofederaliste Ferhofštata. Potpirujući strahove od Britanije, Ris-Mog je prošle nedelje tvitovao: „Ako zbog produžetka ostanemo zaglavljeni u EU, treba da budemo što veća smetnja. Mogli bismo stavljati veto na svako povećanje budžeta, opstruirati stvaranje EU vojske i blokirati Makronove integracionističke šeme“.
Ovo zastrašivanje je upalilo. Na sastanku ambasadora EU27 u Briselu, tvit su citirali oni koji zagovaraju tvrd stav prema Britaniji, na čelu sa francuskim ambasadorom. Retvitovao ga je Ferhofštat, uz komentar: „Onima u EU koji bi mogli pasti u iskušenje da produže #brexit sagu, mogu samo da kažem - pazite šta želite“ i smajli koji namiguje. I ja tebi Gi.
Šalu na stranu, šokiran sam i tužan kad vidim koliko je kontinentalnih Evropljana, uključujući stare prijatelje i poštovaoce Britanije, diglo ruke od nas. Mi, britanski Evropljani ne treba da imamo iluzije: dobra volja EU je gotovo na izmaku. Gomilaju se metafore o bolesti. Brexit-Britanija se sada vidi kao otrov, gangrenozni ud, rak koji treba iseći - telo Evrope je zdravije bez nje. Čak i mudri, pribrani ljudi, kao što je francuski diplomata Žan-Mari Geeno, ozbiljno razmatraju ideju da je brexit bez dogovora možda bolji od produžavanja agonije. Srećom, ovi glasovi neće prevladati. Pod vođstvom predsednika Evropskog saveta Donalda Taska, irskog premijera Lea Varadkara i nemačke kancelarke Angele Merkel (sa kojom se Mej sastala u Berlinu u utorak), većina šefova vlada će zaključiti da EU ne može preuzeti rizik - ni odgovornost - da poklekne pred Ris-Mogom i njegovim brextremistima i prosto izbaci Britaniju iz EU. To bi zatrovalo odnose sa Ostrvom na čitavu generaciju i dovelo Irsku u nemoguću situaciju.
Neki u EU su dirnuti apelima miliona britanskih Evropljana, koji projektuju poruku SOS u bojama EU na Belim liticama Dovera i poručuju: „Dajte nam još jednu šansu“. Većini njih je jasno da se britanska politika brexita konačno odmiče od tvrdih brexitera. Mnogi među njima znaju da će izlazak Britanije iz Unije umanjiti izglede za izgradnju dovoljno jake Evrope koja bi mogla da se suoči sa sve samopouzdanijom Kinom, Amerikom Donalda Trampa i egzistencijalnom pretnjom klimatskih promena. Gotovo svi oni su, u najmanju ruku, spremni da ulože dodatni napor da obezbede uređeni brexit.
Razuman dogovor ove nedelje bi trebalo da ima bar tri elementa. Prvo, to je fleksibilno odlaganje člana 50 do jedne godine, mada bi i 9 meseci trebalo da bude dovoljno. Drugi element bi bio neka vrsta obaveze da UK, tokom trajanja produženja, ne brlja po Uniji kako Ris-Mog preti, te da se izuzme iz trke za vodeće funkcije u EU. Idealno, ova obaveza bi bila britanska ponuda, a ne uslov koji nameće EU. To bi na domaćem terenu, uz pomoć višepartijske većine u britanskom parlamentu, istovremeno značilo „pelcovanje protiv Borisa“ - garancija da naslednik Tereze Mej neće biti neki Boris Džonson.
Treće, Britanija mora preuzeti obavezu učešća na evropskim izborima. Mi, britanski Evropljani bi tim izborima trebalo da pristupimo kao svom sledećem velikom izazovu. U jednom tvitu, Ris-Mog s odobravanjem citira govor u Bundestagu Alise Vajdel, čelnice ekstremno desničarske, populističke Alternative za Nemačku (AfD). I u tome je poenta: naša borba protiv raznih Ris-Mogova, Džonsona i Faraža nije odvojena od borbe protiv AfD-a u Nemačkoj, ni borbe u Italiji protiv zamenika premijera sa krajnje desnice Matea Salvinija, ni od borbe u Poljskoj sa njihovom nacionalističkom strankom PiS, ili od borbe Makrona sa Marin le Pen. To je jedna ista borba. Borba za Evropu.
Naravno da se brexit sapunica jednom mora završiti, bolje pre nego kasnije. Ali dok traje, hajde da se postaramo da liči na Prijatelje, a ne na kombinaciju Tatine armije i Das Boot.
(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. JOVANOVIĆ)
Bonus video:
