Pre nego što su ovih dana pronašli više od 300 žrtava terorističkih eksplozija i pohapsili na desetine osumnjičenih, vlasti Sri Lanke su za masakr nad hrišćanima, na Uskrs, optužile lokalne muslimanske ekstremiste. Sličnom brzinom su se i po svetu raširile slutnje da su se tako islamisti osvetili za nedavno krvoproliće na N. Zelandu, gde je, samo pet nedelja ranije, australijski hrišćanski fundamentalista ubio 50 Alahovih sledbenika u dve džamije.
Hitra reagovanja proistekla su različitim povodima. U Sri Lanki su proizvod “zakasnele pameti” jer su tek naknadno uvažena obaveštajna upozorenja da islamisti pripremaju napade na tamošnje crkve. Sa druge strane, analitičari religijski motivisanih ekstremizama predočavali su da treba očekivati “odmazdu”, po verskoj liniji, za novozelandsku tragediju. U oba slučaja, dakle, nije bilo osnova za totalna iznenađenja.
Razloga za brigu je pak napretek. Sve su ređe zemlje i regioni u kojima nema povišene međuverske napetosti. Širom Bliskog istoka plamte ratovi između sunita i šiita, mestimično i unutar obe te frakcije islama, kao i već hronični sukobi između Jevreja i Arapa, a sve uz sadejstvo velikih sila.
Povremeno čak i nadgornjavanje SAD i Rusije i Kine liči na nadmetanje protestantizma, pravoslavlja i konfucijanizma. Svaka od njih, istovremeno, ima i unutrašnja iskušenja - mahom protestantska Amerika ograničava ulaske muslimana koji beže iz ratova u kojima ona bitno učestvuje, kao i okolnih katolika. Pravoslavna Rusija se vanredno angažuje da pod svojom kontrolom zadrži južne, pretežno islamske oblasti. Kina upotrebljava maksimalnu rigidnost prema ujgurskim muslimanima.
Evropa se, istovremeno, preganja oko doza prihvatljivog pridošlog nehrišćanstva, što će biti jedan od ključnih faktora diferencijacije na predstojećim izborima za organe EU. Prostor bivše SFRJ je, pritom, posebna priča. Ta zajednica se raspala kad se od sistema multikulturalnosti i federalizma, kojima i EU teži, premetnula u razračunavanja, dobrim delom zasnovana na forsiranju pravoslavlja, katoličanstva i islama, religija koje je EU dosad na različite načine i prilično uspešno, mada još ne kompletno, apsorbovala.
Verski antagonizmi ne štede ni ogromna prostranstva Azije i Afrike. Praktično od Nigerije do Filipina. S posebno rizičnim trenjima između nuklearnih sila - hinduističke Indije i muslimanskog Pakistana.
Sve pobrojane neuralgične tačke imaju jednu zajedničku crtu - svakojake dodire islama sa drugim religijama ili između njegovih frakcija. Gotovo da se može govoriti o “minaret liniji” kao glavnom izvorištu globalne nestabilnosti. Naravno, dobrim delom iscrtanom samosvojnim akcijama velikih sila, pogotovo stalnih članica Saveta bezbednosti UN, najodgovornijih za očuvanje svetskog mira. Tela, u kojem pravom veta raspolažu četiri hrišćanske i jedna konfucijanska sila.
Ta petorka se svojski trudi da pronađe mesta na kojima bi dokazala da nije protiv islama. Sećam se kako je nekadašnji visoki američki funkcioner dokazivao da je podrškom muslimanima u Bosni i na Kosovu Vašington pokazao da nije u globalnom ratu protiv njih. Slično važi i za Ruse i Kineze (naročito u potiskivanju lošeg utiska koji na ovu temu i jedni i drugi ostavljaju unutar svojih granica) i Britance i Francuze (bivše dve kolonijalne velesile) na njihovim “opravdavajućim zahvatima” u raznim aranžmanima po planeti.
Lanac ekstremističkih obračuna, uz pozivanje na religiju, trebalo bi, međutim, da podstakne međunarodnu zajednicu da među hitne prioritete uvrsti sprečavanje zapadanja u sukob civilizacija, verski rat globalnih razmera. U suprotnom, nastavljanje i širenje verskih egzekucija moglo bi kratkoročno da proizvede pogubne posledice po čovečanstvo, gotovo kao klimatski lomovi, takođe izazvani ljudskim beslovesnostima, srednjoročno.
Zverstva počinjena u Sri Lanki i prethodno u N. Zelandu podstakla su, nažalost, ultradesničare da ih “umreže” u teorije o neizbežnosti verskih ratova i sukoba civilizacija. Po njima, obe drame su već poodmakle do pitanja “biti ili ne biti”. Teoretičari zavere tome su pridodali i požar koji je opustošio parisku katedralu Notr Dam, za šta odgovorne “vide”, bez dokaza, u “najezdi antihrista” iz Azije i Afrike na Evropu.
Nadam se da nagoni ka opštoj katastrofi, uz neopravdano pozivanje na veru, neće prevladati. Više puta sam pisao kako bi mnogi događaji bili komični, da nisu tragični. Sada je obrnuto.
Dva primera. Izjavljujući saučešće Sri Lanki, D. Tramp je isprva uvećao broj tamošnjih žrtava za milion. Posle 20 minuta greška je ispravljena.
U našem slučaju, dva režimska tabloida pozdravila su požar u Notr Damu kao “božju kaznu” zbog toga što je u njoj jednom prigodom okačena i zastava Kosova. I oni su ispravili svoju sumanutost, ali tek kad je ovdašnji lider poručio da su svi građani Srbije tužni zbog nesreće u Parizu, za čim je kasnije usledilo i milion evra donatorskog saučešća.
Ovako ili onako, svetilišta su postala poprišta niza olakosti i zatucanosti. Moja lična vera me teši da i ta nepogoda, kao i sve druge, mora da prođe i da će prevladati razum. U tom pravcu se kreću i masovne vere kad god se nedvosmisleno ograde od svojih nerazumnih i po ceo svet opasnih, nasilnih “interpretatora”.
Bonus video:
