Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.
Kad je reč o strancima, ta izjava mogla bi se čitati kao upozorenje da su njegove ideje za kosovsko razrešenje maksimum maksimuma koji on može progurati u Srbiji, a da bilo šta manje nema nikakve šanse da bude kako-tako prihvaćeno, te da on neće da se kocka sa svojim položajem.
Kad je reč o domaćoj javnosti, spomenuta Vučićeva izjava možda ima “pecajući” karakter, da privuče neku “kampanju utehe” razočaranom predsedniku države. Zasad se na ovaj “mamac” nedvosmisleno odazvao samo ministar odbrane Aleksandar Vulin, dok glavni glasnogovornici SNS-a mudro čekaju detaljnija uputstva.
U oba slučaja, i spoljnom i unutrašnjem, stiče se utisak da predsednik Srbije još nije izgubio baš svaku nadu da će njegove ideje da Srbija bar nešto krupno dobije za ustupke kosovskoj strani, naići na neki odziv. Ili on smatra da će bar dobiti čvrst alibi za odustajanje od proevropske politike, to jest od svega onoga što bi takva politika trebalo da podrazumeva. No, to bi značilo da Vučić preuzima od opozicionog Saveza za Srbiju njegovu glavnu ideju da ga obori sa vlasti zbog kompromisa oko Kosova. Možda je kasno za takav manevar?
Reagovanje spoljnih faktora na gorespomenutu Vučićevu izjavu verovatno će biti muklo, kako na Istoku tako i na Zapadu. To jest, kad Vučić kaže da je narod odbacio njegove kosovske ideje, on verovatno pre svega misli na izostanak neke efikasnije spoljne podrške za te ideje, sa bilo koje globalne strane. Naravno, iz različitih razloga. Jednima verovatno odgovara “zamrznuti konflikt”, drugi možda smatraju da jedan problem ne treba rešavati stvaranjem pretpostavki za neki još veći. Dakle, predsednik Vučić je sigurno u pravu kad kaže da će dalje odlaganje “kosovskog razrešenja” skupo koštati Srbiju u budućnosti, ali je sve drugo u spomenutoj izjavi maglovito i doprinosi konfuziji koja sada krasi državnu politiku Srbije.
Da je konfuzija zabrinjavajuća, vidi se i po tome što se sa državnog vrha srpski narod sve češće poziva na “jedinstvo”. Neću ovde ponavljati racionalnu i duhovitu analizu tog poziva, koju je nedavno izveo kolumnista Danasa Svetozar Basara, ali bih “duhovnim” protivrečjima tog pojma najprostije dodao da je poziv na “jedinstvo naroda” zapravo poziv na poslušnost prema vlasti. Srpska pravoslavna crkva to dobro zna i zato se tom pozivu toliko zdušno pridružuje.
Uzgred, taj poziv na jedinstvo, to jest na poslušnost višima, do savršenstva su doveli komunisti, uvek alergični na svaku vrstu pluralizma. Uostalom, u SKJ su najbrže napredovali oni koji su večito razglabali o potrebi “učvršćenja jedinstva u Partiji”. Srećom, SFRJ, pa i SKJ, bili su utemeljeni na federalnom principu, pa se jedinstvo teško nametalo, a kada je Milošević to pokušao da izvede “srpskom većinom”, došlo je do rata i raspada. Inače, možda se sa vrha SNS-a taj poziv narodu za jedinstvo upućuje sa dodatnim ciljem, da se očuva i učvrsti jedinstvo u njihovoj partiji.
U svakom slučaju, Srbija se sada nalazi u čudnom stanju, od plana koji je navodno propao izgleda da se ne odustaje jer se ne najavljuje novi plan - ni od vlasti ni od najagilnijih stranaka opozicije. U međuvremenu traje operacija “spasavanja Šešelja” (od pada ispod cenzusa na dolazećim izborima) i učvršćivanja desnice kao kontrolora nacionalne politike. S takvom konfuzijom i takvim kontrolorima nećemo daleko dogurati.
(novimagazin.rs)
Bonus video:
