Ovih je dana, pre 230 godina, počela Francuska revolucija. Odnosno, Francuska buržoaska revolucija, kako su učene generacije đaka u SFR Jugoslaviji. Da bi se tako istakao „kvalitativni skok“ naše - tj. tada naše, sad smo je se manje-više odrekli - socijalističke revolucije.
U stvari, taj epitet „buržoaska“ došao je od reči „buržoa“, što znači građanin, pa bi prevedeno u potpunosti 14. jul, Dan pada Bastilje, bio praznik Francuske građanske revolucije.
Dok se socijalistička revolucija nazivala još i proleterskom. Jer, tako je zamišljao Marks u Komunističkom manifestu, taj veliki istorijski preokret izvode radnici. Sticajem okolnosti, izveli su ga intelektualci. I seljaci, pošto radnika nije bilo. Osim u nazivima brigada i divizija. Tako je bilo svuda - i u Rusiji pre, i u Kini posle - osim tamo gde je revolucija došla na sovjetskim tenkovima.
Monolog na ljevici
Prvobitna ideja ovog teksta bila je nešto drugačija, ali sam posle tribine „Da li je i kakva levica savremenom društvu potrebna“, u okviru programa „Nije filozofski ćutati“, izvršio samokritiku, „revidirao“ je i vratio na pravi put.
Možda će, dakle, neko reći: ma kakva levica, to je marginalna stvar, ali nije baš tako. Jer, Socijalistička partija Srbije trenutno je najveći koalicioni partner vladajuće Srpske napredne stranke, a pored nje tu su i Socijaldemokratska partija Rasima Ljajića i Vulinov Pokret socijalista. Jovo Bakić će se na ovo sigurno nasmejati, ali Dačićev „narativ“ o Međunarodnom monetarnom fondu nije drugačiji od onog koji praktikuje Levi samit, recimo. A i Bakić je tu negde.
Elem, da se vratimo na Filozofski, svi govornici - pored Bakića, Đokica Jovanović, Biljana Đorđević i Anja Ilić - nedvosmisleno su bili protiv kapitalizma i svi nedvosmisleno za socijalizam. Uzgred, očekivalo bi se od levice da, ako ga već stalno i s pravom traži u društvu, i sama ponudi prostor za dijalog. Ovog puta, nažalost, vladao je monolog. Uprkos tome, niko se od pomenutih nije potrudio da, ako ne baš definiše, onda makar navede neke osnovne odlike jednog i drugog „društvenog sistema“. Mada je posle svega ostao utisak da to i nije potrebno pošto je kapitalizam, manje-više, kriv za sve što na svetu trenutno ne valja. Osim onog u Severnoj Koreji i na Kubi. I bez obzira na to što je Venecuela, ta velika levičarska nada u 21. veku, tako neslavno propala.
Zanimljivo je da se po pravilu nikad u tom kontekstu ne pominje (savremena) Kina. Iako je stepen političkih sloboda u njoj ravan nuli, korupcija dostiže neslućene visine, položaj radničke klase je poput onog u Engleskoj 19. veka, a briga o životnoj sredini praktično ne postoji. Kao da se u njoj vidi sila koja će da sruši (neo)liberalnu Ameriku, pa joj se sve oprašta. Uzgred, kao, pomenuh ekologiju, najveća ekološka katastrofa u 20. veku dogodila se u „prvoj zemlji socijalizma“.
U stvari, o socijalizmu je, ako sam dobro zapamtio, rečeno samo to da su njegove osnovne vrednosti: sloboda, jednakost i solidarnost. Došlo mi je u tom trenutku da kažem: drugarice i drugovi, advokatska kancelarija Robespjer, Danton i Mara će vas tužiti zbog plagijata, pošto ste neovlašćeno preuzeli dve trećine njihovog rada. Bila bi to šala, naravno. Međutim, sad ozbiljno, ko ne zna za „Liberte, Egalite, Fraternite“. Bratstvo? Pa to je viši stepen bliskosti od solidarnosti. Znači li to da je buržoazija pre dva veka pred kapitalizam postavljala više ciljeve nego (danas) proletarijat pred socijalizam. Ali to i nije najvažnije.
Nekako je „najsimptomatičnije“ da se na pomenutoj tribini niko nije zapitao zašto je socijalizam propao. Jer, socijalizam se naprosto urušio, sam od sebe, kao zgrada čije su zidove pojeli buđ i memla. Takvih primera nema mnogo u svetskoj istoriji, ako ih uopšte ima. Kakvo je, dakle, bilo to društvo, to je ključno pitanje, ako se danas ono ponovo želi nametnuti kao ideal?
Masa i siva masa
Dve su osnovne karakteristike, i teorijski i praktično, socijalizma: državna (društvena) svojina i jedna partija. Jednom rečju - monopol, kako u politici tako i u ekonomiji. Sa druge strane, odlike kapitalizma su privatna svojina i višepartijski sistem. Ukratko - pluralizam. U „filozofskom“ smislu kapitalizam je zasnovan na individualizmu, socijalizam na kolektivizmu. To se, „vulgarno“, može reći i ovako: socijalizam računa na masu; kapitalizam na sivu masu.
Da se vratim na pitanje, socijalizam je propao zato što nije uspeo da reši problem (ekonomskog) razvoja. To jest - proizvodnje. Tačnije, nije to uspevao da rešava stalno, u dužem vremenu. To mu je uspelo u relativno kratkom razdoblju - zahvaljujući ogromnoj koncentraciji resursa itd., da u to ne ulazimo - ali to je trajalo jedva 15-20 godina. Ono što je kapitalizmu uspevalo preko 200 godina, socijalizmu nije uspelo ni deseti deo tog vremena. Zašto?
Kapitalizam je uspeo da posle 10.000 godina stagnacije čovečanstvo uvede u period brzog ekonomskog napretka zahvaljujući, prvo, oslobađanju ljudskih potencijala i, drugo, zahvaljujući međuljudskoj saradnji. Nije konkurencija, kao što se često pogrešno misli, glavna odlika kapitalizma, nego je to saradnja između mnogobrojnih aktera na tržištu. Konkurencija dolazi na kraju.
Socijalizam se pak pokazao nesposobnim da odgovori na promene koje se dešavaju u privredi. To je u celini bio inertan i okoštao sistem, koji nije pružao motiv za inovacije jer je potpuno potcenio značaj individualnog preduzetništva.
U tom kontekstu posebno je katastrofalne posledice imala kolektivizacija u poljoprivredi, zbog čega socijalizam nije mogao da reši problem ishrane sopstvenog stanovništva. Ko zna kakvo bi bilo sećanje na, zbog ubrzane industrijalizacije, danas slavne pedesete godine 20. veka, da nije bilo miliona tona žita koje je Jugoslavija dobijala kao pomoć iz SAD. U SSSR-u su zabeležene godine kada su milioni ljudi bukvalno umirali od gladi, a i u Kini je bilo slično.
Kina je počela da proizvodi dovoljno pirinča tek kada su seljaci samoinicijativno i tajno između sebe podelili zadružnu zemlju, što je dovelo do ogromnog skoka produktivnosti. Nakon tog iskustva Kineska komunistička partija dozvoljava prodor nekih kapitalističkih principa u celu privredu. Tako je nasta(ja)lo „kinesko privredno čudo“.
Odustanak od socijalizma u mnogoljudnim zemljama pre svega Azije, ali i Latinske Amerike i severne Afrike, predstavljao je pravi ekonomski zemljotres. Odjednom se tri milijarde ljudi našlo na globalnom tržištu rada. Nudeći ono što su imali - jeftinu radnu snagu. Koju je takvom učinio upravo krah socijalizma. Taj cunami koji je krenuo iz Južnog kineskog mora morao je, nažalost, doći i do obala Evrope i Severne Amerike. Pojavili su se ljudi koji su spremni da rade više za manje para. To je ugrozilo sigurnost radnih mesta u zapadnim ekonomijama. Ali ne samo to nego i sam opstanak tamošnjih kompanija koje su morale da su prilagođavaju novoj situaciji na tržištu.
Otprilike u isto vreme došlo je do još jedne velike promene - treće, pa ubrzo i četvrte tehnološke revolucije. Informaciono-komunikacione tehnologije potpuno su promenile - i način života „običnog“ čoveka, ali ono što je ovde važnije - način poslovanja. Uz to, promene su postale i mnogo brže. I jedno i drugo su od učesnika na tržištu stalno tražili nova znanja i veštine. Kompanije su morale da pokažu mnogo veću fleksibilnost i pokretljivost kako bi opstale i napredovale. Sve to neminovno se odražavalo na poziciju zaposlenih. Koja više nije mogla biti tako nepovrediva kao ranije.
To se radnicima na zapadu nije dopalo. Mada je, zapravo, glavni „krivac“ za relativno pogoršanje njihovog položaja uzdizanje radničke klase na istoku. Svi pozivi na solidarnost bili su uzaludni. Štaviše, mnogi su čak (s)krenuli u populizam, nacionalizam i… tome slično. Stupanje tri milijarde ljudi na svetsku scenu imalo je, međutim, još jednu važnu posledicu. Zahvaljujući tome, to jest pre svega zahvaljujući rastu životnog standarda stotina miliona ljudi u Kini, došlo je do smanjenja nejednakosti u svetu. Pre tri decenije, tačnije 1988, globalna nejednakost iznosila je 72 đinija, 2008. je bila 70,5 đinija, a 2011. godine 67 đinija; bar tako tvrdi Branko Milanović, a on to zna bolje i od Piketija.
Svojina je svetinja
No, da se vratimo u Srbiju, u Niš. Na pomenutoj tribini na Filozofskom Đokica Jovanović je, između ostalog, rekao da su se građani Niša, okupljeni u Udruženom pokretu slobodnih stanara, pobunili protiv države oličene u lokalnom komunalnom preduzeću (zaduženom za grejanje, tj. gradskoj toplani) kako bi odbranili - svoje interese. Preciznije, svoje stanove, odnosno svoje vlasništvo nad tim stanovima. Nije da se hvalim, ali podržao sam ovaj pokret čim je formiran. Međutim, zar privatna svojina nije upravo kapitalistička „svetinja“. Zar u Engleskoj, kolevci kapitalizma, pa i liberalizma kao njegove „teorijske podloge“, dom svakog, pa i najsiromašnijeg čoveka, nije „sveto mesto“ u koje ni kraljica ne sme da uđe bez poziva.
Danas je Srbija na svim rang-listama koje pokazuju kvalitet ne samo privrednog ambijenta nego i sve druge aspekte društvenog života najslabije kotirana upravo po kriterijumu poštovanja prava svojine. I s tim tesno povezanog poštovanja ugovora. Ne može se desiti „Hercegovačka“ u zemlji u kojoj su ova prava zaštićena. Drugim rečima, u kojoj postoji vladavina prava. Dakle - prava, a ne ljudi, ma kako „umni“ bili. A vladavina prava je, da tako kažem, pronađena u kapitalizmu. Kao što su i ljudska prava kapitalistička „izmišljotina“. A ljudska prava se, zar ne, koriste da podriju vladavinu mudrih, malih i velikih narodnih vođa u Kini, Rusiji…
Vladavina prava je zapravo izraz onoga što je Poper nazivao otvorenim društvom. Dakle, društvom koje sebi nije u zadatak stavilo ni da spase čovečanstvo ni da usreći čoveka nego da uspostavi zakone koji štite ljudsku slobodu i pred kojima su svi ljudi jednaki. Pa neka onda svako ljudsko biće svoju sreću traži samo.
To je smisao koji liberte i egalite imaju danas. I zato su se protiv njih digli razni verski fanatici, i duhovni i svetovni, i razne interesne zajednice, i crkvene i partijske. Dok se ta planetarna bitka ne reši, bratstvo-jedinstvo će morati da popričeka. Makar dok ne bude stvorena svetska država. U ovom trenutku, samo 230 godina pošto je taj galski brend lansiran u orbitu, bilo bi nerealno više očekivati.
Ali ako treba da u prošlosti tražimo uzore i inspiracije, onda to nije ova bliža povest od pre tri četvrt veka, nije to doba socijalističkih revolucija, koje su se pokazale kao civilizacijski ćorsokak, nego valja otići još stoleće i po unazad i vratiti se idealima Francuske revolucije. Ne klasi i masi nego pravima čoveka i građanina.
PEŠČANIK.NET
Bonus video:
