EVROPSKI UGAO

Crna Gora - tragika malih razlika

Dodavanje dva slova i ubacivanje par arhaičnih elemenata ne čine crnogorski jezik različitim od srpskog, baš kao što propovedanje pravoslavnog hrišćanstva, u svojoj srži ne može da bude različito, bez obzira ko ga propovedao
2506 pregleda 11 komentar(a)
Ilustracija
Ilustracija

Da li će najveća cena višedecenijske vlasti Mila Đukanovića biti “bosnizacija” Crne Gore, odnosno neminovni rast jaza između građana koji sebe smatraju Crnogorcima i onih koji sebe definišu Srbima iz Crne Gore? Da li će Đukanovićev režim ostaviti nepomirljivo podeljenu Crnu Goru, u kojoj dva koloseka neće više biti dovoljno blizu da omogućavaju preskakanje iz jednog u drugi i ulivanje jednog u drugi, kao što je do sada bio slučaj?

Pomenuta pitanja su mi se nametnula posle razgovora sa dvoje mladih ljudi iz Crne Gore. Iznenadilo me je koliko su njihova promišljanja identična o evropskim integracijama Crne Gore, neophodnosti da ona bude pravna liberalno-demokratska država, odnosu prema Đukanovićevom režimu, nezavisnosti pa čak i članstvo Crne Gore u NATO-u, sve dok se nismo dotakli jezika, crkve i nacionalnog opredeljenja.

Tako sam otkrio da pošto nije moguće razlikovati Crnogorce i crnogorske Srbe, po imenu i prezimenu, izgledu, govoru, oni su počeli da se prepoznaju po upotrebi pojedinih reči i arhaizama. Tako jedni kažu domovina a drugi otadžbina, jedni kažu ministarstvo vanjskih a drugi spoljnih ili inostranih poslova, jedni upotrebljavaju S’ i Z’, drugi ne.

Izgledali su mi kao školski primer Frojdove teze o “narcizmu malih razlika” iznetih u njegovom delu “Das Unbehagen in der Kultur” (Nelagodnost u kulturi). Alarmantno u ovoj priči je što su njih dvoje rođeni posle prvog referenduma 1992. godine, a 2006. su bili previše mladi da bi razumeli šta se događa.

Dakle, njihove ideje nisu produkt ličnog iskustva turbulentnih godina, na prelazu između dva veka, već onoga što su čitali, slušali i gledali. Postavlja se dilema kako je moguće da dvoje ljudi koji su odrastali u istom ambijentu, učili po istom školskom programu, imali na raspolaganju iste instrumente za upoznavanje okoline i sveta, budu tako nepomirljivi oko nečega što se suštinski ne razlikuje.

Dodavanje dva slova i ubacivanje par arhaičnih elemenata ne čine crnogorski jezik različitim od srpskog, baš kao što propovedanje pravoslavnog hrišćanstva, u svojoj srži ne može da bude različito, bez obzira ko ga propovedao, a tek je Sizifov posao naći razlike između onih koji sebe nazivaju Crnogorcima i crnogorskim Srbima ili Srbima iz Crne Gore.

Možemo da se slažemo i ne slažemo sa propagandom Đukanovićevog režima do 2006. godine, ali se mora priznati da je ona imala svoju logiku, smisao, i na kraju krajeva bila je sredstvo za legitimni politički cilj koji je ostvaren - nezavisnost Crne Gore.

Međutim, nastavak iste politike i retorike, koja je bila korisna za izlazak iz državne zajednice sa Srbijom, stvorio je uslov da seme razdora u crnogorskom društvu pusti korenje. Na referendumu može da se odluči da li će jedna država da bude nezavisna i kako će da se zove, ali ne može da se nametne građanima kako će da se osećaju. Između političkog pragmatizma i licemerstva je veoma tanka linija i često tek vreme pokaže o čemu se zaista radilo. Odluka da Crna Gora bude građanska država je bila ispravna i pragmatična, ali je njena implementacija otkrila svo licemestvo vladajućeg režima.

U građanskim društvima i državama je nebitno koje ste nacije, jer država ima prema svim građanima isti pristup i štiti svakog svog građanina u svakom njegovom pravu i garantuje mu svaku zakonom predviđenu slobodu. U građanskim državama vlast se ne bavi jezikom, prepušta to pitanje struci, odnosno lingvistima. Ne zanima je nacionalnost činovnika i birokratskog aparata, jedino merilo je da li oni rade efikasno i po slovu zakona. U građanskim državama nema prostora za nacionalizam, posebno onaj vulgarni, a jedini patriotizam na koji se pretenduje je tzv. ustavni, što znači da svaki građanin pokazuje svoju privrženost državi tako što poštuje njene zakone. Prevedeno, himna, zastava, grb se poštuju, a ne moraju da se vole. Drugo je pitanje političke kratkovidosti režima koji bira simbole koji dele umesto da ujedinjuju građane.

Građanska država se ne meše u crkvena pitanja, a još manje sponzoriše ili favorizuje neku crkvu ili religiju. Primera radi, u Francuskoj je država vlasnik svih katedrala i crkvi. Tako da predlog zakona vlade koji predviđa da sve bogomolje koje su napravljene pre 1918. pređu u državno vlasništvo, sama po sebi, nije ništa neuobičajeno, ni novo. Francuska je još 1905. donela zakon koji je odvojio crkvu od države i preuzela je vlasništvo nad 86 katedrala i desetine drugih crkvenih objekata na teritoriji tadašnje Treće republike.

Papa Pije X je napisao dve enciklike protiv države Francuske i pozvao Francuze katolike da se bore svim dozvoljenim sredstvima da bi “odbranili i sačuvali katoličku veru u svojoj otadžbini”. Međutim, francuskoj državi nije palo na pamet da pravi francusku katoličku crkvu, a kamoli da podržava sveštenike koje je poglavar Rimokatoličke crkve raščinio. U međuvremenu, u Francuskoj je sve manje vernika i još manje sveštenika tako da je država počela da razmišlja da počne sa prodajom ili promenom namene bogomolja u koje više niko ne ulazi, osim ponekog zalutalog turiste. Opravdanje za crnogorsku nacionalističku politiku, koja po svojoj vulgarnosti ništa ne zaostaje za srpskom, je po pravilu bio bauk mogućeg dovođenja u pitanje državnosti Crne Gore. Zajednički imenitelj za oba nacionalizma je da su oni moćno oružje u rukama ljudi koji su sve samo ne patriote i zato ga tako lako, hladnokrvno i bezobzirno zloupotrebljavaju.

Često se zaboravlja da je broj građana za unitarnu državu, u bukvalnom značenju, sa Srbijom, bio zanemarljivo mali i 1992. godine, a kamoli 2006. godine. Čak i oni koji su bili za državnu zajednicu sa Srbijom nisu želeli da se odreknu nijednog državnog prerogativa koji je Podgorica već imala po slovu sporazuma sklopljenog u Beogradu 2002.

Umesto da gradi građansku državu u kojoj će nacionalne podele postati opsoletne i beznačajne, Đukanovićev režim je odrednicu iz Ustava o građanskoj državi koristio kao krinku za vođenje agresivne politike nametanja svog viđenja crnogorstva, istorije, jezika, vere. Od 2006. godine do danas podele su samo produbljene i dva tabora su sve cementiranija i udaljenija jedan od drugoga.

U psihijatriji je poznati slučaj veoma inteligentnih, obrazovanih ljudi koji su sjajni, uspešni, vispreni, rezonuju razumno, sve dok ih ne dotaknete u njihovo slabo mesto i onda se sve, kao kula od karata, ruši. Reč je o veoma teškoj bolesti koja se zove paranoidna šizofrenija.

Znam da je hiperbola jaka, možda i neumesna, ali se bojim da će ona postati dijagnoza crnogorskog društva ako Đukanovićev režim bude nastavio nesmetano da primenjuje aktuelnu politiku u čemu mu pomažu pojedini politički lideri iz tzv. prosrpskog bloka.

Bonus video:

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")