Rat u Siriji može da bude i slučaj za istoričare sa specijalnim usmerenjem na fiktivnu istoriju: šta bi bilo kad bi bilo? To pitanje naročito se nameće kada je reč o zapadnim zemljama: kakav bi bio tok rata da su one radile drugačije nego što jesu? U svakom slučaju, pitanje nije besmisleno: ono se naime neposredno tiče sudbine mnogih ljudi, koji bi - da je Zapad drugačije postupao nego što jeste - možda (!) još bili živi.
Iz sadašnje perspektive, istorija odluka koje je donosio Zapad pre svega je istorija propuštenih šansi. Najpoznatiji primer je iz 2013. godine: u vreme kada je postalo očigledno da bi Asadov režim protiv svog naroda mogao da upotrebi hemijsko oružje, predsednik SAD Barak Obama govorio je o „crvenoj liniji“, koja bi u tom slučaju bila prekoračena i upozorio na posledice. Ali kada je zatim hemijsko oružje zaista i upotrebljeno, Obama nije preduzeo ništa. Ignorisao je hemijsko oružje, ili svoja upozorenja, ili i jedno i drugo.
Obama i „crvene linije”
Time je, čini se, propuštena možda poslednja šansa da se Asadovom režimu pokažu granice. Tada on još nije bio pod zaštitom Irana i Rusije, u svakom slučaju ne u tolikoj meri kao što u međuvremenu jeste. Razmatrana mogućnost vojne intervencije SAD i njenih partnera - barem na početku - ali Obama je tu mogućnost isključio.
Za intervenciju je hteo da ima dobre razloge. Od intervencije SAD u Iraku, u to vreme bilo je prošlo dobrih deset godina - a to se odavno pokazalo kao politička, moralna i propagandistička katastrofa. Zbog bezglave invazije, pripremane na osnovu drskih laži, na SAD se gledalo kao na arogantnu, neoimperijalnu silu - i to je utisak od koga se Amerika do danas nije oporavila.
Već samo zbog toga bi deset godina kasnije, nova intervencija na Bliskom istoku - ovoga puta u Sirija - bila isuviše rizična: u zavisnosti od toka i ishoda intervencije, ugled SAD mogao bi dalje da bude narušen.
Jednako velik bio je i strateški rizik: na kraju krajeva, potpuno je nejasno kako bi se intervencija završila. Da li bi ona uticala na Asada? Da li bi je prihvatili Rusija i Iran? I da li bi Obama delove islamskog sveta okrenuo protiv svoje zemlje: šiite, a možda i sunite? Da li bi intervencija značila nove terorističke napade u SAD, ali i u Evropi?
Cijena pasivnosti
Očigledno je da je intervencija mogla da ima fatalne posledice. Problem je međutim to što se to isto odnosi i na odluku da se ne interveniše. Današnja situacija je jasna: glavnu reč u Siriji preuzeli su Moskva i Teheran, čija je intervencija bila toliko snažna, da za Zapad ulazak u sukob više nije moguć. Zahtevi iz Vašingtona i evropskih glavnih gradova da Asad mora da ode s vlasti, postale su prazne reči, surovo beznačajne. Nikakvu ulogu više ne igra šta Zapad želi ili ne želi. I na uobičajene izraze zabrinutosti više se niko ne obazire.
Šta više, SAD su nekoliko godina pre početka rata u Siriji radile na strategiji za rušenje Asada i, da su je sprovele, zemlja bi možda završila u istom haosu.
Situacija se nije poboljšala ni time što su američki predsednik Obama i njegovi partneri, umesto odlučnog intervencionizma, izabrali neodređeni stav. Podrška pobunjenicima da, ali ne previše, zbog straha da ne podrže pogrešni (odnosno džihadisti): ta strategija nije promenila stvari nabolje, naprotiv, mnoge opozicionare ohrabrila je na borbu koja je iz današnje perspektive već tada bila izgubljena. I nisu samo oni stradali - i stotine hiljade civila bile su žrtve najstrašnijeg nasilja.
Prazne riječi? Nikad više!
Pitanje je šta iz svega toga može da se nauči? Intervencije Zapada izvedene su diletantski i završile su u krvoproliću, u Iraku, kao u i Libiji: Zapad (trenutno) nije spreman za dugoročne smislene intervencije.
Ali on isto tako, taj teren ne može jednostavno ni da prepusti drugima: zaokret u ratu u Siriji do kojeg su doveli Rusija i Iran, predstavlja cinizam koji je teško nadmašiti. Za budućnost - ali ne za Siriju, za to je prekasno - to bi trebalo da znači: posle velikih reči ili moraju da uslede promišljene akcije ili Zapad od samo početka treba da se drži po strani. Praznim rečima ništa nije postignuto. One samo pogoršavaju stvari.
(Deutsche Welle)
Bonus video:
