Pjer Šoderlo de Laklo napisao je roman Opasne veze. Bilo bi dobro da se prisjetimo sada baš te knjige, ili ko je lijen da čita to vrhunsko djelo što ga svrstavaju u epistolarni roman, može da pogleda i film.
Vodu je zamutio Vicomte de Valmont, ali ‘ajde da kažemo da je sve počelo od Džona Malkoviča koji je izmanipulisao neke ljude i okrenuo ih jedne protiv drugih u svoju korist. Ako bi se radila neka nova adaptacija tog djela, Milo bi mogao lako da prođe kasting za tu ulogu, fizički i kao karakter mutikaše koji se pravi lud.
Jer, sa jedne prilično bezvezne partijske tribine lansirao je udicu o crkvenom zakonu oko kog se nedjeljama prepire nekoliko država i naroda. Milo je iz rukava izvukao Miraša kao adut, a Miraš je čekao i čekao taj trenutak da neko reflektor uperi ka njemu, a da on raspali po svima. U igru se naravno uključila i druga strana, koja se našla u nebranom grožđu, koja je pokazala svoju snagu i stavila do znanja da se ne šali.
Zatim se pojavilo pismo koje je označilo kraj igre. Pismo iz Carigrada. Zaista moćno zvuči ime tog veličanstvenog grada. Tamo su se lomila neka veća koplja, tamo se stvarala istorija, tamo se vile u šerbet kupaju. I kad stigne pismo iz Carigrada, nije šala. Ali se sve u Crnoj Gori da izbanalizovati, čak i to pismo, jer smo banalni po suštini našeg postojanja i djelovanja.
Nebitni smo, a znamo da budemo kamen u cipeli. Daleko smo od voćke čudnovate koja zube lomi. Jer, Mitropolija crnogorsko-primorska objavila je pismo. Milov kabinet isprva je ćutao, a zatim je od njih stiglo briljantno saopštenje koje je vrhunac kriznog PR-a. Kažu, pismo im nije stiglo, stoga oni nisu dužni ni da ga komentarišu. Kriva je pošta, ili se zaturilo, ili je falsifikat, ali je to dovoljno da zabašuri na par dana sve glasače i Milove ljubitelje koji jedva čekaju da se ospori začetak epistolarne prepirke u nas.
U tom pismu koje nije stiglo Patrijarh Vartolomej piše da priznaje samo Amfilohija i da se Milo ne zeza mnogo sa crkvom. Miraš se ne pominje baš u najboljem kontekstu u tom pismu, ali nismo ni iznenađeni, jer čak ni zagriženi poštovaoci Crnogorske pravoslavne crkve Miraša ne vide kao crkvenjaka.
Ono što je najzanimljivije nije pismo kao pismo, već njegov efekat. Milo i njegov kabinet tvrde da pismo nije stiglo, s toga za njih ni ta sadržina ne postoji. Milo se ponaša kao da pisma nema, a ono je u eri Vibera, DHL-a, mesendžera i e-maila zatureno negdje.
Milo se ponaša baš kao njegov nekadašnji ljuti protivnik koga voli da oživi pred svake izbore, Milo je postao Koštunica. Jer, Koštunica se oduvijek iz neprijatnih situacija izvlačio govoreći kako: “Nije obavešten”. Milo je preuzeo njegov metod, pa kaže da mu “pismo nije stiglo”.
Što Mila više brane njegove štitonoše poput još jednog u nizu partijskog istoričara, mlakog Dragutina Papovića, on se više razotkriva kao lider mutikaša pa se čini da je epistolarni roman dobio svoj kraj. Milo je pročitan.
Bonus video:
