Ko je bio u Beogradu, ili ko živi u Beogradu, a nije video Kumodraško polje - liči na onog flaširanog ili lampiranog duha kojem Aladin skida čep, masira zamrle duhovske mišiće, tetoše ga, moljaka, a ovaj nikako iz lampe da izađe.
Kumodraško polje smestilo se između naselja Braća Jerković na severu, Cvetanove Ćuprije i Velikog Mokrog Luga na istoku, Kumodraža na jugu i Voždovca, odnosno naselja Kumodraž II i novonikle mini-varoši Stepa Stepanović, na zapadu. Načeto je to polje, već se u njega duboko ušlo sa severne strane. Ali to zeleno kneževstvo i dalje je dovoljno prostrano da se u njemu nakratko ratosiljate tiranije zvukova, terora gradske muzike.
Tamo vam se, štaviše, može desiti ono što se meni desilo pre neki dan: bilo je relativno toplo, otprilike 32 stepena Celzijusa u hladu, kad sam zaždio u pešadiju preko Kumodraškog polja ka Kumodražu i, onda, dole, ka Jajincima i selu Rakovica, da bih posle motela „Hiljadu ruža”, odnosno restorana „Kumbara”, skrenuo u Beli Potok i pored belopotočkog groblja se popeo na moju voljenu Avalu.
U Kumodraško polje zašao sam već znojav, lepila mi se majica za telo koje katkad liči na zmijsko, ponekad na iguanino, a sad, nekako već, i na telo dvonožnog aligatora. Vrućina, dakle - nema razloga da se čovek sekira zbog znoja, sve i da nije poneo rezervnu majicu; ali tamo, nasred Kumodraškog polja, dok sam iz mirišljavog gustiša cimao podeblju granu, tek da mi pruži iluzornu, duševnu zaštitu od nekolikih pasa koji su se odnekud pojavili, zastali i okrenuli se prema meni - dunuo je, najednom, prohladan zapadni vetar, za koji sam ubrzo primetio da skreće na severozapadni. Atmosferski paradoks - da se od hladnog razboliš, onako mokar, na temperaturi od preko 30 stepeni - odmah je u meni razvejao bojazan od pasa, koji su, osetivši da se više ne plašim njih nego nečeg boljeg, produžili svojim psećim putem.
Kumodraško polje jeste najlepši put ka Avali. Isto je tako i Kumodraž, to veliko selo u obliku džinovskog puža izvaljenog na padini Torlaka, najvišeg beogradskog brda (džaba moja braća Zvezdarci našu lepu Zvezdaru nazivaju „krovom Beograda”, Zvezdara ima nadmorsku visinu od 253, a Torlački vis svih 307 metara), najvažnije odmorište ili umorište na putu ka Avali. Brdo Torlak je, inače, uz Stražarsku Kosu, prevashodni krivac što se Avala ne može videti iz svih delova Beograda. On je čuva od preterano znatiželjnih pogleda, a pritom i ističe svoju veličinu. Torlak je beogradsko brdo nad brdima.
Ali da se vratimo u Kumodraško polje. To mesto nikada neće postati izletište. Ono ne bi ni trebalo da postane popularno. O, ne, to nikako: samo da nikada to ne postane! Ali zato će ga jednoga dana ljudi progutati. Ne s kumodraške, seoske strane, normalno, već s ove strane, gradske. Grad će malo-pomalo kljucati i gaziti Kumodraško polje, koje će mu se predavati sa svom onom nevinošću koju u sebi može da sakupi jedno prastaro biće.
I to mesto, koje je nekada bilo puno insekata, cveća, trnja, ptica, mračnih gustiša i zelenih kolonada pod kojima je svako zlo moguće i svako dobro živo, a koje u maju bruje od pčelinje strasti za bagremovim sokovima - to mesto leći će pod asfalt i beton, i oglasiće se tek ponekad, nekom poplavom, bujicom što izbija ispod negdašnjih trava, pobunom koju će ljudi ugušiti efikasno i bezobzirno, u čizmama do iznad kolena, trčeći s kofama i pumpama za vodu.
Bonus video:
