O legendarnom oberknezu avalskom Marinku Marinkoviću danas se uglavnom zna samo to da su po njemu, posthumno, krstili jedan od najživopisnijih, ali i najtajnovitijih krajeva Beograda - Marinkovu baru.
Marinkova bara proteže se duž južne obale nekadašnjeg Mokroluškog potoka (i sada je tu, zapravo, potok, ali potok-ponornik, naguran pod kamen, zemlju i asfalt), odnosno autoputa Beograd-Niš, na teritoriji opštine Voždovac. Ovaj kraj, poznat po uspeloj simbiozi Roma i Srba skromnijeg imovnog statusa, graniči se s Dušanovcem na severozapadu, Braćom Jerković i Sivom Stenom na brdovitom jugu, Medakovićem na jugoistoku i istoku, i Šumicama, odnosno Konjarnikom na severu, s one strane ponornog potoka preko kojeg sad jezde automobili, autobusi, kamioni, šleperi, pa i još pokoji umorni Turčin.
Marinkova bara je kraj gde ljudi sede i deca se igraju po ulicama. Putnika slučajnika odmere živim pogledom, ali čak ni njihovi pogledi ne mogu biti toliko živi kao vaši, dok prolazite tim čudesnim alejama bez drveća, tim šarolikim mikro-bulevarima u kojima arhitektonski nesklad stvara čudesnu harmoniju, a čak i nemaština ima šarm.
Stanovnicima Marinkove bare nikako da se posreći da im neka od urbanističkih ideja, to jest zahteva urodi plodom. Ne tako davno, tražili su da se preko autoputa izgradi pasarela, kako bi imali direktan pristup Šumicama, a ne da moraju da se penju gore do Medaka pa prelaze Plavi most, odnosno silaze do Miška Jovanovića pa na sever pređu Dušanovačkim mostom.
Taj zahtev žitelja Marinkove bare odbačen je kao i inicijativa jednog udruženja poklonika hip-hop muzike da se u ovom skrajnutom delu glavnog grada napravi park, promenada ili neki drugi javni prostor. Pomalo pakosni zvaničnici tada su ovu molbu odbacili uz obrazloženje: „Šta će vama park i javni prostor, kad je ceo vaš kraj javni prostor, stanujete pola unutra, pola napolju.”
Stanovnici Marinkove bare poznati su i kao vrcavi prestoničani skloni jezičkim akrobacijama. Tako, na primer, od učenikâ osnovne škole možete čuti da stanuju u Ulici Dža-a-kuma Avakuma (Đakona Avakuma), odnosno Ulici Prvog Stefanovog Venčanja (Stefana Prvovenčanog). Čini se da Jaša Ignjatović, despot Uglješa, Peko Pavlović i drugi nazivodavci ulica u ovom kraju ipak prolaze bolje.
Mnogi delovi Beograda imaju hegemonističku crtu, istina, ni krivi ni dužni; to su svi oni krajevi u kojima bi stanovnici okolnih krajeva voleli da žive, pa recimo, govore da žive u Šumicama iako su na Konjarniku, ili da su na Karaburmi iako su na Ćalijama. Marinkova bara ni po čemu ne sluti na kapacitet jednog hegemonističkog entiteta, pa ipak, ima ljudi koji rado, s nekakvim ponosom ili buntom, ističu da žive u Marinkovoj bari, iako teritorijalno pripadaju, na primer, Dušanovcu.
Tako moj prijatelj Slobodan Mlinarević, koji stanuje dobrih sedamsto-osamsto metara daleko od zapadne granice Marinkove bare, u Prešernovoj ulici, dakle, čist Dušanovac - priča ljudima kako živi u Marinkovoj bari. Sloba to možda radi iz štosa, iz zezanja, jer to vam je jedna fascinantna ličnost koja će vas mangupskim detaljem oduševiti koliko i zadivljujućom celinom. Tek, eto, ima ko i da širi granice prostranstvom nevelike, a životom krcate Marinkove bare.
Investitorima Marinkova bara još nije interesantna. Ne dolaze tu da ruše da bi gradili novo. Lokalnom življu možda bi draže bilo da se pojave ljudi u odelima, s kravatama, i poruše njihove udžerice, ali i lepo sređene dvorišne kućice, pa da, uz poštenu nadoknadu vlasnicima, tu podignu četvorospratnice i sedmospratnice nalik onima po Lekinom brdu, Učiteljskom naselju - Čuburu i Crveni krst da ne pominjemo.
Možda oni, Marinkovci, i ne shvataju koliko je dobro što im inicijative s pasarelom i hip-hopom nisu prošle. Kroz vrata prema svetu koja bi tako otvorili mogla bi da istekne, da se odlije i duša ovog kraja.
A onda bi i samo to ime, Marinkova bara, potonulo pod zemlju, kao Mokroluški potok-ponornik, koji i danas kulja ka Savi ispod autoputa i, kažu ljudi, ponekad se, u gluvo doba noći, može čuti kako žubori dole negde, u svom podzemnom koritu.
Bonus video:
