Šta je ekonomska suverenost? Ovo je donekle pitanje za socijalne demokrate, danas posebno jer gube podršku među radnicima koji se pridružuju populistima, a to će reći nacionalistima. Zašto je to socijaldemokratski problem?
Zato što su oni, recimo britanski laburisti, internacionalisti. Na godišnjoj konferenciji, koja je održana krajem septembra, stranka se gotovo izjasnila protiv ograničavanja imigracije, posebno iz EU, mada je upravo zajedničko tržište rada bilo razlog što su mnogi glasali za secesiju Ujedinjenog Kraljevstva od EU. Nezadovoljni će, ako već nisu, preći u partije koje se protive imigraciji. Sa istim problemom suočavaju se i druge socijaldemokratske stranke u Evropi. I njihovi nezadovoljni članovi, simpatizeri ili glasači prelaze u desne nacionalističke partije. Problem socijaldemokrata jeste što gube i na drugoj strani. U meri u kojoj nisu dovoljno liberalni, da se tako izrazim, raste broj pristalica zelenih stranaka i liberalnih demokrata.
Problem je socijaldemokratski više nego liberalni ili konzervativni, o nacionalistima da i ne govorimo, zato što je reč o tome da se zatvaranjem granica onemogući ljudima koji traže posao i za koje posao postoji da se zaposle zato što su imigranti, dakle strani su državljani. To je, kaže se, stvar suvereniteta. Da li je?
Nesumnjivo ako vlasti odluče da ne dozvole da ljudi prelaze granicu da bi se zaposlili, one svakako mogu da donesu i odgovarajući zakon i da ga primene. Doduše, kao što se vidi na američkoj južnoj granici, to nije uvek najjednostavnije. Ali, na kraju krajeva, ako postoji spremnost da se utroše potrebna sredstva, sila svakako može da sprovede volju.
To, međutim, nije baš neki primer ekonomske suverenosti. Uzmimo primer Nemačke. Stopa zaposlenosti je visoka, oko 75% (u dobi između 15 i 64 godine), a stopa nezaposlenosti, prema anketi o radnoj snazi, tek je malo iznad 3% (niža je nego u Americi, a stopa zaposlenosti značajno je viša). Uzmimo sada da nemačka vlada reši da značajno poveća ulaganja, nevažno je u šta. To bi podrazumevalo dodatni priliv stranih radnika, mimo onih koji i inače pristižu svake godine. Slično je u Britaniji jer, recimo, najavljena velika ulaganja u infrastrukturu i u zdravstvo, a i u izgradnju stanova, pa onda u školstvo, nauku i istraživanja - to sve podrazumeva povećani priliv imigranata, ako ne iz Evrope onda iz drugih delova sveta.
Ili, uostalom, uzmimo za primer Rusiju. U vreme visokih stopa rasta došlo je do značajne imigracije iz susednih zemalja. Sada to više nije tako, ali to nije zato što su suverenisti na vlasti već što je rast privrede već duže vreme usporen. A tako je i u SAD, bar u vreme kada je stopa nezaposlenosti niska, kao što je sada slučaj. Tako da govoriti o suverenosti na tržištu rada nema mnogo smisla. Zaista, vlasti mogu, kao što se često i predlaže, da racionišu imigraciju, pa da, recimo, izdaju dozvole visokokvalifikovanim radnicima, a da ih ne izdaju manje obrazovanim. A mogu i da uspostave neki drugi sistem stajanja u redu i ispunjavanja kvota. Pitanje je, međutim, postižu li se time ciljevi kojima se navodno teži. Uzmimo već navedeni primer racionisanja po stručnosti. Ako bi imigrirali stručni, domaći bi radili, recimo, fizičke ili nestručne poslove. Tako da se ne podstiče ulaganje u stručnost, a štite se nestručni, kako oni koji već imaju posao tako i buduće generacije. Nije izvesno da se upravo to želi.
Ovo je primer unutrašnje suverenosti. Najvažniji primer je, naravno, oporezivanje. Ako se uopšte može govoriti o ekonomskoj suverenosti, reč mora biti o porezima. Mada i tu postoje ograničenja, realna, ako ne pravna. Recimo, carine obično zavise od trgovačke politike drugih zemalja. Ali isto važi i za oporezivanje dohodaka od rada ili kapitala, kao i bogatstva. Ljudi i kapital su mobilni, mada ne u istoj meri. Ali to nije najvažnije. Porezi se plaćaju da bi se obezbedile odgovarajuće usluge. U suprotnom, posledice po privrednu aktivnost i uostalom po društvenu stabilnost mogu da budu veoma negativne. Tako da suverenost zavisi od legitimnosti, da to sažmem.
Mnogi ljudi misle da se suverenost ogleda u tome da se odluke donose, a da se ne vodi računa o stranim zemljama ili o međunarodnim organizacijama. To je spoljašnja suverenost, koja je zapravo suverenost u pravom smislu te reči. No, pod njom se podrazumeva međunarodna ili spoljašnja legitimnost - dakle, sposobnost da se preuzimaju obaveze u međunarodnim odnosima. Recimo da se potpisuju ugovori, sklapaju sporazumi ili ulazi u savezništva. Zaista, veća sila, manja šteta nepoštovanja preuzetih obaveza.
Ali i veća međunarodna nestabilnost.
Suverenisti polaze od pretpostavke da mogu da donose odluke autarhično, nezavisno kako od sopstvenih podanika tako, posebno, od drugih zemalja.
To je netačno i pravno i politički, a besmisleno je sa ekonomske tačke gledišta.
(novimagazin.rs)
Bonus video:
