Ljubičaste, bež i neke što su nekad bile bele. Ženske gaće. Kad govorim o tom delu ženskog donjeg veša, iz pristojnosti i nežnosti upotrebljavam izraz „gaćice”. U konkretnom slučaju to bi bila gruba ironija, sadistički sarkazam, i zato lepo kažem: gaće. Godina proizvodnje: pa, Miloševiću, kao predsedniku, savremenice verovatno nisu bile, ali Đinđićevo vreme sigurno su videle. Broj: ne razumem se u brojeve, ali pre bi ih, svakako, kupila Madlen Olbrajt nego Kondoliza Rajs.
Nisu to neke gaće iz bolesne mašte, nego gaće iz nezdrave stvarnosti koje s vremena na vreme moram da gledam tačno ispod svog prozora. Meni to ne smeta. Čak gdekad i vidim vremešnu gospođu kad izađe da ih okači. Kao što mi njene, olbrajtovske gaće ne smetaju, ni najmanje me ne uzbuđuju gaćice njene kćerke, koja joj povremeno dođe u goste, da obiđe mamičku. Kćerkine gaćice su bele, manje, ovakve ili onakve, ali ipak zbog njih ne vidim travu, žbunje, opalo lišće, žuti cvetak koji se raspevao, neku vevericu koja protrči i, da skratim, sve ono što jedan pogled čini poželjnim. Ko zna koliko decenija ima kako se u Beogradu nadigla halabuka oko kačenja veša na svim mestima koja su javna, makar i utoliko javna što su dostupna svačijem oku. Pa se onda krenulo u kampanju, koja je i urodila plodom: da se veš ukloni makar s terasa i prozora u užem središtu grada, da ne bode oči, verovatno, gostima iz inostranstva, ali i gostima iz samog Beograda, a u Beogradu nema većih gostiju od onih koji ne propuste nijednu priliku da se pohvale kako su stari Beograđani, pravi Beograđani, Beograđani s pedigreom.
Bilo kako bilo, i Beograđani su ljudi. Ljudi su i Beograđanke. One moraju negde da zakače svoj veš. Žice za sušenje veša često su razapete i tamo gde im nije mesto, tamo gde mogu da vas prikolju ako noću stupate kroz nedovoljno osvetljen predeo. Kad je situacija razgovetna, to jest teren pregledan, te žice mogu dobiti potvrdu svoje svrhe, makar, eto, i u ljubičastim, bež i nekad belim gaćama moje komšinice koja se, hvala Bogu, ne stidi da pokaže koliko je staromodna, debela i, u suštini, matora. Boli je uvo, to jest - boli je žica.
Istina, i ta moja komšinica demonstriraće čudnovat odnos prema intimi, paradoks koji svako od nas u sebi može da prepozna, ako je dovoljno iskren.
Njoj, recimo, ne smeta da okači svoj donji veš tu, pred očima više stotina ljudi koji će znati da je to njeno, ljudî koji nju, vešačicu gaćâ, poznaju lično. A opet, zaboleće je, duboko će je potresti, ako fotografiju svog vešerajskog pregnuća ugleda u javnom glasilu, ako fotografija njenog veša osvane u nekim novinama ili na nekom portalu, makar taj portal bio u Australiji ili Kanadi, uprkos injenici da je njenom vešu, prilikom objavljivanja, zajemčena anonimnost.
Ne smeta joj što Petrovići, Kupreščani, Muharemagići, Horvati i Avrami znaju da je to njen veš, baš njen, lično, ali žacne je ako na fotografiji obnarodovanoj u Pertu ili Vankuveru, bez pominjanja vlasnice pa čak i grada i zemlje u kojoj je fotografija snimljena, prepozna svoje ljubičaste, bež i nekad davno bele gaće.
Te žice, na kojima se suši svašta, nisu obložene samo gorčinom, ili egzibicionizmom, ili stidom. Ne, na tim žicama, odnosno u tim žicama, ima i nečeg suptilnog, živahnog, pa i tragičnog. U knjizi pesama „Drskost”, objavljenoj u doba dok je Miloševićev režim bio još relativno mlad i imao vremena da pere svoj veš, pustio sam i pesmu koju vam ovde, sve s autentičnim naslovom, prenosim u celosti:
ŽICE ZA SUŠENJE VEŠA
Kroz žice za sušenje veša vetri mirisni duvaju; kiše ih kvase, mrazevi lede i vrela sunca kuvaju. Na njima - svašta; gaćice, majice, bluze, peškiri. Struje ih tegle na razne strane, pa ih zatišje smiri. Kad raspetih niti imao ne bi, svakom bi bilo teže; mor’o bi čovek za zidove (valjda!) oprani veš da veže. A pomisli tek kako je njima: napolju, bez milosti, vazdan... Možda je žičani svet taj od brega nekog sazdan! I još: na žicama za sušenje veša nikada ne vise ljudi. Zato ih, s vremena, pritegni malo i pažljiv s njima budi.
Bonus video:
