Među oružja za masovno uništavanje se ovih dana uvrstio i telefon. Sa dva razgovora posredstvom tog aparata Donald Tramp je doprineo i da podstakne parlamentarni postupak za sopstvenu smenu, a onda i da u već dugo razaranoj Siriji bukne još jedan rat.
Oba slučaja, kao i njihova istovremenost, uzdrmala su i američku i globalnu scenu. Munjevito su se pojavile i teorije o njihovoj stvarnoj povezanosti.
Trampove pristalice slute da su za invaziju Turske na Siriju, zarad obračuna s Kurdima, delimično krivi i opozicioni demokrati, pošto su impičmentom podrili autoritet šefa Bele kuće. Kritičarima se pak čini da je Tramp u telefonskom razgovoru dao Redžepu Tajipu Erdoganu dozvolu za takvu vojnu intervenciju kako bi u drugi plan potisnuo optužbe da je zloupotrebio položaj kad je od ukrajinskog kolege Volodimira Zelenskog, takođe telefonom, zatražio pomoć za diskvalifikovanje Džoa Bajdena, kao jednog od mogućih rivala na predsedničkim izborima.
I dok s razumljivim zanimanjem prati šta će Amerikanci sami sa sobom, svet se neposrednije posvetio odgonetanju posledica Trampovog povlačenja trupa s područja turskog upada u susednu Siriju. U najkraćem, procenjuje se da je nastala, gotovo nezapamćena, hiperprodukcija haosa i unutar Sirije i izvan nje.
Bivalo je, naravno, i ranije velikih pometnji, pogotovo na Bliskom istoku, ali ne ravne ovoj, s velikim istovremenim angažmanom velikih i regionalnih sila, njihovih izrazito i opadajućih i rastućih uloga.
Da pobrojimo samo neke od velikih paradoksa. Prvo, ispada da je Amerika Siriju prepustila Rusiji i Turskoj. Drugo, iako je članica NATO, Turska je intervencijom izazvala sankcije Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije protiv sebe. Treće, Rusija se nameće kao glavni faktor raspleta, pošto je razgranala saradnju, i vojnu, s Turskom, ali izrazito podržava vlast u Damasku, koja je sa doskorašnjim protivnicima Kurdima krenula u borbu protiv turskih invazionista. Amerikanci su se u borbama protiv uporišta terorističke Islamske države najviše oslanjali na Kurde, ali su ih sada prepustili naletu Turaka. Potom je Bela kuća zavela sankcije Ankari za dejstva koja nije sprečila.
Meni je dobar svako ko želi da pomogne Siriji u zaštiti Kurda, pa bio on Rusija, Kina ili Napoleon Bonaparta, tvitnuo je Tramp, sugerišući da mu je dobro što i on nije u tom društvu. Izbegao je da kaže da mu svakako nije dobro to što u povećanoj košmarizaciji profitiraju i njegovi glavni neprijatelji - Islamska država, za koju je olako smatrao da je totalno poražena, i Teheran sa svojim nuklearnim programom i šiitskom linijom u prilog Bašaru el Asadu protiv sunita, kao što su i Turci i Saudijci (koji su gostili Vladimira Putina dok su čekali 3.000 američkih vojnika da ih pojačaju protiv regionalnog rivala Irana, bliskog partnera Moskve).
Evropa je, pritom, u nebranom grožđu. Uvela je sankcije Turskoj zbog upada u Siriju uz ostalo i zato što strepi od novog velikog priliva izbeglica, dok Erdogan preti da bi baš zato mogao da širom otvori vrata za oko tri miliona imigranata željnih “raja” na Starom kontinentu. Grupa članica Evropske unije pokušala je i da u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija izdejstvuje rezoluciju osude Turske, ali nije uspela zbog protivljenja iz različitih razloga vanrednog tandema - Sjedinjenih Država i Rusije.
Kina nije pomenuta u toj “neprincipijelnoj koaliciji”, ali jeste u izveštaju Pentagona iz kojeg Fajnenšel tajms prenosi da Peking “nastoji da podrije američku vojnu premoć na Bliskom istoku”. Uticaj, navodi se, povećava pretežno finansijskim ulaganjima i trgovinom. Sugeriše se i da planira učešće u obnovi opustošene Sirije.
U Siriji se, zapravo, testira novi multipolarni svetski poredak. Privukla je velike i regionalne sile svojim građanskim ratom, nerešenim etničkim i verskim pitanjima, a nadomak već velikog ratišta u susednom Iraku.
Trenutno, kako u madridskom Paisu ističe francuski politikolog alžirskog porekla Sami Nair, ona više nema suverenost i mali su izgledi da će je povratiti u dogledno vreme, pošto o njoj “suvereno” odlučuju spoljne sile, i upadima i odlascima. Najizvesnijim se čini da će u takvom rasporedu snaga i slabosti njeni građani još poduže patiti.
Za nauk je i iskustvo Kurda. Opet su, po ko zna koji put, izigrani, iskorišćeni kao borci za druge i stvaranje svoje države, da bi potom bili ostavljeni na cedilu i primorani da prihvate status monete za potkusurivanje. Vratimo se za trenutak telefonu. Nepojmljivo je da se strateške odluke donose na osnovu telefonskog razgovora (sa Erdoganom), a protivno argumentima stručnih saradnika, uverava u intervjuu za NPR Bret Mekgurk, bivši Trampov savetnik, a prethodno savetnik Baraka Obame i Džordža Buša. Po njemu je Tramp baš takvim postupkom doprineo rasplamsavanju sirijske krize.
Tramp voli da predstavi samovolju kao “svoju sjajnu, nenadmašnu, ničim ograničenu viziju”. Slično umišljanje primećuje se i kod drugih lidera sklonih autokratiji.
A šta sledi na Bliskom istoku? O tome će odlučivati odnosi među liderima, koji su dosad bili efikasniji u pravljenju ili održavanju haosa nego u njegovom otklanjanju.
Niko među glavnim akterima - Tramp, Putin, Asad, Erdogan, Benjamin Netanjahu, ajatolah Hamnei, prestolonaslednik Bin Salman - ne vidi sebe kao takav remetilački faktor. A poremećajima nigde i nikad kraja.
(novimagazin.rs)
Bonus video:
