Sasvim je jasno da je EU presisala, napunila se svega i svačega i samo čeka da povrati. Tačku je trebalo staviti još kod Slovenije. Šta je ušlo, ušlo je. Ostali, stoj! Međutim, Evropljani tada nisu znali šta ih čeka u novom milenijumu: ratovi koji su pokrenuli migracije, kolone izbeglica u potrazi za novim domom, neliberali na periferiji i nacionalističke alternative u centralnim delovima EU. Sa druge strane, ekipa na obodu Jugoistočne Evrope izgleda nema nameru da prestane da se bavi sama sobom. Istini za volju, njima u poslednje tri decenije nije bilo dosadno.
Međutim, ne vide da više liče na razbacana plemena divljaka čije poglavice imaju sve osobine kompletne budale nego što predstavljaju ozbiljne države svesne u šta se i zbog čega upuštaju. Ne mogu da kažem da su im i vračevi, duhovne vođe išta bolje, ali… Boranija. Poslednja izjava francuskog predsednika Emanuela Makrona da se „pristupni metod ponovo razmotri pre nego što počnu pregovori sa aktuelnim kandidatima, Severnom Makedonijom i Albanijom“ i nije toliko loša. Štaviše, odlična je.
Srbija je unazad 30 godina u tranziciji. Ona u stvari živi tranziciju. Od raspada Jugoslavije do danas narod Srbije vodili su oni čiji se minuli rad ogledao u slabljenju i zloupotrebi institucija, forsiranju iskrivljenog sistema vrednosti i naravno plasiranju ustajalog nacionalizma. Rezultat politika sa ovakvim, bogatim sadržajem je „balkanizacija“ Srbije; sindrom neograničenih podela čiji je ishod gubljenje kritične mase. Iz ovog scenarija izuzimam Antu Markovića i Zorana Đinđića.
Njihovi ekspozei i način na koji su želeli da ih sprovedu u stvarnost bili su nešto sasvim novo i drugačije. Drugačije je strano, skoro vanzemaljsko; ono uliva strah i kao takvo mora biti sasečeno u korenu. U prvom slučaju sečeno je ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, a u drugom, zrnima u grudima premijera.
Plemena su, plaćajući svoju glupost i neznanje, nastavila da životare na periferiji Evrope gde su i danas, geografski.
Evropska unija je napravila par propusta u svom širenju. Možda je najveći Hrvatska koja se više ponaša kao plemenski savez na Balkanu nego kao uređena država jedne uređene Unije oivičene idejama sadržanim u 35 poglavlja. Istini za volju, „europljani“ su smatrali da će se „indijanci“ kultivisati kao članovi Unije i biti primer ostalim plemenima kako treba da se transformiše jedno konfuzno društvo u moderno. Kakav zajeb.
Čak i početak pregovora o članstvu Srbije i Crne Gore je bio gest dobre volje EU da se stavi tačka na decenijske probleme ove dve države. Srbija da završi svoju tužnu kardio-vaskularnu priču i posveti se izgradnji institucija, a Crna Gora iz države organizovanog kriminala pređe u organizovanu pravnu državu. Međutim, ambicije velikih poglavica plemenskih saveza na ovim prostorima su izgleda nešto drugačije od onih koje u njima vide lideri razvijenih ekonomskih zajednica. Ne svi, naravno.
I onda se neko napravio pametan, suprotstavio se entuzijazmu nemačke kancelarke a da nije ni trepnuo, rekao šta mu je na umu. Francuski predsednik smatra da „ni Severna Makedonija, a posebno Albanija, nisu dovoljno napredovale za početak pregovora o članstvu i da proces pristupanja nije više adekvatan zadatku“. Basuner i Vogel iz berlinskog Saveta za politiku demokratizacije navode da nijedan od argumenata nije bez osnova, ali oni ne daju pravu sliku.
Tako je. Ne daju pravu sliku jer ta slika je mnogo gora nego što izgleda. Po mom ukusu g-din predsednik Emanuel Makron je bio još i fin i veoma blag u svojoj izjavi. Trebalo je jasno da kaže da se projekat proširenja EU mora „hitno zatvoriti“ i da se zemlje Balkanskog poluostrva moraju samo-organizovati u nekakvu novu plemensku uniju, na primer Balkansku uniju.
Reakcije pojedinih teoretičara i analitičara idu u pravcu teorije da je za Makrona važno pitanje liderske uloge Francuske u postbregzitovskoj EU, a da su balkanske države i proces proširenja samo kolateralna šteta u njegovom pokušaju da ostvari nadmoć.
Može da bude, ali ne mora da znači. Mislim na plan Francuske da „zanemoća“ Nemačku, s obzirom na to da su balkanske države već decenijama unazad nečija kolateralna šteta. Ako smo Jugoslaviju posmatrali kao „zid“ čija je uloga nakon Drugog svetskog rata bila da spreči širenje „proruskog“ komunizma na Grčku, Italiju i Španiju onda ideje o ulozi neke Balkanske unije mogu da budu raznolike: da amortizuje eventualni talas izbeglica iz Sirije, da „rastereti“ funkcionisanje EU nakon Brexita, da postane predmet interesovanja u potkusurivanju Putina i Trampa u podeli sveta. Ruku na srce, BU bi bila idealna „igračka“ u rukama velikih poglavica na ovim prostorima.
Ideja Balkanske unije je sjajna ideja, ali nikako da je jasno „ispljunu“ i nametnu lideri razvijenih ekonomskih zajednica. U takvom scenariju bi se Turska kao večiti kandidat za EU nametnula kao regionalni lider. U cilju ekonomskog razvoja i plasiranja robe i usluga, Turska bi za sobom povukla i zemlje bivše SFRJ ali i Grčku u nekom trenutku. Još ako bi se to primilo i razvijalo u dobrom pravcu možda bi Italija i Španija dovele u pitanje svoj boravak u EU. Balkanska unija bi sigurno rešila probleme teritorija i pretenzije umišljenih usijanih glava u Albaniji i na Kosovu. Stavljanjem tačke na ideju Velike Albanije prestale bi brige Crne Gore i Severne Makedonije, ali i Bosne i Hercegovine i Srbije.
Navedene zemlje bi konačno bile geopolitički pozicionirane. Postale bi „zatvoreni sistemi“ i kao takve mogle da otpočnu strukturne reforme, ekonomske i institucionalne. I sve ovo bi bilo veoma izvodljivo i korisno za sve učesnike kada bi poglavice plemena na Balkanu videle dalje od svog nosa. Mučenici, od drveta ne vide šumu. Bave se tračevima, zaglupljuju narod, grade „imperije“ kao da će u grob da ih nose. Eno, Sloba i Mira sijaju kao Zevs i Nike sa neba. Oslepesmo od njihovog sjaja.
Kažu da je Makronova politika osuđena na propast jer izbegava „savez s popularnim eksponentima temeljnih vrednosti EU izvan njenih redova“. Kažu da njegova politika vodi „slabljenju Evrope u trenutku kada joj je potrebno da se konsoliduje oko svojih temeljnih vrednosti kako bi se suočila sa društvenim i civilizacijskim izazovima bez presedana“. Bullshit. Države Evrope živele su lepo i bez EU. Jugoslavija je bila nadnacionalna država nekoliko naroda pre EU. Da su lideri na ovim prostorima pametni kao što nisu batalili bi priču EU jer evidentno je da nas neće među sobom (a i mi se mnogo femkamo), i krenuli bismo putem stvaranja ekonomske zajednice balkanskih država.
Ogroman je prostor i ogromne su mogućnosti samo „pojedinci“ treba da ih prepoznaju, naprave zaokret i krenu napred. Za tako nešto potrebno je napraviti dogovor vlasti i opozicije o minimumu nacionalnog interesa, raspisati fer i demokratske izbore, sastaviti vladu nacionalnog jedinstva i početi sa strukturnim reformama. Tada bi EU bila u državama Jugoistočne Evrope, a zemlje Jugoistočne Evrope bi gradile novu nadnacionalnu državu. Nešto vam je smešno?
Autor je politički analitičar
Bonus video:
