Ne postoji čovek, bio Beograđanin, Vijetnamac ili Kanađanin, koji će reći da je Zeleni venac lep. To mesto može biti i ovako i onako doživljavano, i ugodnije i neugodnije gutano i probavljano, ali estetika nije tako liberalna kao što se čini. Antičko geslo „o ukusima ne treba raspravljati” gubi svaki smisao kad je o Zelenom vencu reč: tu će se svi složiti makar oko jednoga - da nije lep.
Zeleni venac nalazi se na dva minuta hoda od Terazija, od hotela „Moskva” (da informišemo, eto, one koji vole da sede u hotelu „Moskva”, što po tzv. nacionalnom ključu, što po žudnji za etikecijom, što iz nekih trećih ili četvrtih razloga). Ali Zeleni venac nije čvorište ničeg do onih silnih autobuskih linija koje se tu završavaju ili počinju - u tom pogledu, između početka i kraja nema nikakve razlike. U seksualnoj alegoriji, Zeleni venac bi se mogao doživeti kao predigra ukoliko iz najstrožeg centra grada krenete ka obali Save, ka beogradskoj autobuskoj stanici, koja je još tu, a dokle će biti - ne zna se.
Elem, sa Zelenog venca pođete malo Ulicom Narodnog fronta, ili Kraljice Natalije, kako se sada zove, i stižete do Kameničke ulice. Prva ulica iza pijace. Kamenička se survava dole, ka autobuskoj stanici. I vi, sad, hajte nizbrdo.
Čim Kameničkom izbijete na ugao Lomine ulice, i tu ste sad, kod znamenite Filološke gimnazije, pred vama se u ne tako velikoj daljini ukazuje nov prizor, nov ukoliko ste u ovom gradu, recimo, proveli godine ili decenije već: dole, a i ne tako dole, jer visoki su toliko da i kad su dole izgledaju gore, uzdižu se oblakoderi Beograda na vodi, još jednog estetski nimalo diskutabilnog projekta na beogradskom tlu. Ni oko Beograda na vodi, naime, mimo svih političkih i sličnih praznih priča, nema razmimoilaženja: ne postoji nijedno, ali ni jedno jedino ljudsko biće koje će to videti i reći: u, ala je ovo lepo.
Dobro, možda i postoji, ali u tom slučaju morali bismo da uvedemo etičku klauzulu po kojoj bi i bivša ljudska bića i dalje bila ljudska bića.
Ružno je, dakle, ružno, ali i u ružnom ima lepog. Mora imati i lepog. Ili je moglo biti lepog, ili bi ga eventualno moglo biti. Ovde ga, ipak, nekako nema. Jer strma Kamenička vodi vas pravo do jednog od najpoznatijih beogradskih parkova, koji već decenijama nosi naziv Picin park, što je, na prvu loptu, naziv možda i donekle šarmantan, jer pomislite da je tu dole nekakva italijanska četvrt usred Beograda, neko bolonjeze-milaneze utočište, zanosan apeninski kutak usred balkanske kloake.
Picin park je dugo bio poznat kao stecište treznih, nenašpricanih, naoko bar čistih i urednih, najčešće lepo friziranih devojaka i žena koje su stajale ili bliže trotoaru, ili se tobož nehajno šetkale kratkim, bezličnim alejicama tog, inače, ne baš kreativno projektovanog parkića. Reč „prostitucija” najružnije odzvanja u ušima žene koja prolaznike dočekuje osmehom, nekim posebnim pogledom i nekolikim rečima koje su, u stvari, reči kojima obično muškarci-civili pribegavaju kad prilaze ženama-civilkama.
Grubo govoreći, taj park je, ipak, dobio to ime zato što je bio glavna beogradska baza - uh, ružnog li izraza - prodavačica ljubavi.
Ali te žene su iz tog parka nestale, i nema ih više, i to ih odavno nema. Godine su već protekle otkako taj park nastanjuju ljudi koje nazivamo migrantima. Ovih dana to su pretežno, ili isključivo, sve nemirniji, sve obesniji mladići koji imaju između 18 i 30 godina. Negde oni zadovoljavaju fiziološke potrebe, to je jasno, jer ionako osetan zadah svakako bi bio gori da barem to logističko pitanje nije na koliko-toliko adekvatan način rešeno.
Između onoga što nazivamo prostitucijom i onoga što nazivamo migracijom, postoji vremensko-prostorna kopča, i to ne u bilo kakvom, filozofskom, eteričnom, pesničkom smislu, nego baš arhitektonska - kopča od cigala, maltera, stakla i metala.
Reč je o takođe ružnom, ali otpornom zdanju Ekonomskog fakulteta.
Ranije, dok su po parku i okolini ordinirale one žene o kojima je maločas bilo reči, prostor oko Ekonomskog fakulteta bio je integrisan u park. Sada, otkako po parku i okolini ordiniraju oni muškarci o kojima je maločas bilo reči - Ekonomski fakultet dobio je ogradu respektabilne visine, crvenu kao i njegov ružan krov. Da se studenti ne mešaju sa ovima koje je, je li, nevolja naterala da se baš tu skrase.
Nevolja onih koje su prodavale ljubav bila je, očigledno, podnošljivija od nevolje ovih koji prodaju apatridluk.
Ali sve je to ekonomija. I to treba učiti. Na fakultetu. Koji se, premda ograđen, i dalje nalazi u Picin parku.
Bonus video:
