Aktivnosti francuskog predsednika ne jenjavaju u poslednjih nekoliko nedelja. Sve ono što smo možda očekivali da bi u nekom trenutku mogla da kaže i uradi nemačka kancelarka Angela Merkel, ispostavilo se kao zanošenje i predrasuda. Nakon što je dao svoje viđenje budućeg proširenja Evropske unije, te sudbine plemenskih saveza Jugoistočne Evrope, posebno Zapadnog Balkana, Makron se okrenuo NATO-u i svojim saveznicima. Da li je zbog istorijskog rukovanja njega i Trampa tokom proslave Dana pada Bastilje u Francuskoj ili zbog sve češćeg mešanja američke administracije u planove EU, Makronovi nastupi ulivaju dodatnu dozu poštovanja, ali i zebnje.
Emanuel Makron, ma koliko izgledao nežno i prefinjeno, kako obično doživljavamo Francuze, ipak odaje utisak stratega i zagovornika jedne nove, jače i stabilnije Evrope. Turbulencije u planovima EU za proširenje, ali i u NATO gnezdu izgledaju kao naznake promene kursa Evrope prema ostatku sveta, ali i stvaranju jedne nove supersile kao jednog od jednakih partnera na globalnoj političkoj sceni. Nakon što je doveo u pitanje ulazak zemalja Zapadnog Balkana, ali i Jugoistočne Evrope u EU, francuski predsednik je pozvao svoje „kolege“ da razmisle šta su strateški ciljevi NATO, i ponovo se založio za jačanje evropske odbrane. Ovako, rekao bih tvrdom stavu Francuske prethodila je u prvom slučaju nejasna politika zemalja u regionu u vezi sa evroatlantskim integracijama, a u drugom perverzna politika turskog predsednika Erdogana koji svoje šaroliko ponašanje ispoljava unazad nekoliko godina na polju globalne politike. Naizmeničnim okretanjem čas prema istoku, čas prema zapadu, Erdogan provocira svoje saveznike izazivajući ozbiljne potrese kako u savezu tako i na terenu. Poslednje pretnje EU sa novim talasom izbeglica iz Sirije kao i vojne akcije na severoistoku Sirije dodatno su zakomplikovale dovoljno komplikovanu situaciju. Makronove misli uperene su i na region gde imamo sve jasniju okrenutost Srbije Evroazijskom savezu država sa jedne strane, kao i regionalno povezivanje država u „mali Šengen“ sa druge strane, što sve zajedno ne uliva poverenje EU u iskrenost namera zemalja Jugoistočne Evrope na putu ka uniji evropskih država. Dok zapad, tačnije SAD, svojim učestalim posetama regionu čine sve da umanje takozvano prisustvo Rusije i Kine na Balkanu podržavajući projekat „malog Šengena“ i napore Zapadnog Balkana koje čine u svrhu pridruživanja EU, Turska osvežava svoje prisustvo na ovim prostorima praveći put nekom novom obliku saradnje sa zemljama Jugoistočne Evrope uz istovremeno koketiranje sa Rusijom i zastrašivanje EU. Tako zvanična poseta Beogradu i susret sa zvaničnicima Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije i Srbije u periodu znatne aktivnosti američke administracije u regiji uliva dozu sumnje u iskreno partnerstvo SAD i Turske. Ovakva koliziona politička aktivnost članica NATO-a, možda i dogovorena, ide u prilog ruskom predsedniku da ostvari ravnopravnu podelu sveta sa svojim kolegom iz SAD; istaknuta i vidna konfliktna politika dva tajna partnera u cilju ostvarivanja zajedničkog visokog cilja. Takođe, situacija na severoistoku Sirije nakon Erdoganovog susreta sa predsednikom Putinom unosi nemir u redove NATO-a. Naravno, ne treba gubiti iz vida dvostruku, možda svesno napravljenu grešku SAD koja se ogleda najpre u najavi povlačenja svih sirijskih vojnika sa severa Sirije, a onda popuštanjem Turskoj. Otuda izjava Makrona da „NATO doživljava moždanu smrt“ i nije neosnovana baš kao što nije bila ni ona za zatvaranje vrata zemljama Balkana uzimajući u obzir privrženost i zalaganje zemalja u regionu u ispunjavanju zahteva navedenih u 35 poglavlja.
“Nema nikakve koordinacije strateške odluke SAD sa partnerima NATO-a i prisustvujemo agresiji koju vodi jedan drugi partner NATO-a, Turska, u zoni gde su naši interesi u pitanju, bez koordinacije”, navodi Makron tretirajući ovakvo stanje stvari kao ogroman problem za Severnoatlantski savez. Ne bi bio presedan da se pod teretom politike menjaju pravila i dogovori, ali bilo kakva promena člana pet Atlantske povelje izazvala bi ozbiljne potrese u redovima Alijanse. No, izvesno je da će se nešto desiti. Možda se neće menjati član pet, ali možda bi moglo da se dovede u pitanje bitisanje Turske u NATO-u. S tim u vezi Emanuel Makron se pita šta će biti sa članom pet Atlantske povelje koji predviđa vojnu solidarnost među članicama Alijanse, ukoliko je jedna od njih napadnuta, u ovom slučaju ukoliko Turskoj režim Bašara el Asada uzvrati napadom. Podsetimo se da su se po ovom pitanju članice NATO-a obavezale da se bore protiv Islamske države. Takođe, paradoksalno je da američka odluka i turska ofanziva u ta dva slučaja imaju isti rezultat koji se ogleda u žrtvovanju Sirijskih demokratskih snaga kao partnera NATO-a na terenu, boraca protiv Daeša. No, možda će se primeniti grčki scenario iz ’74. i Turska primorati da povuče svoju komandu iz NATO-a. Grčka je povukla svoje snage iz vojne komandne strukture NATO od ’74. do ’80. kao rezultat grčko-turskih tenzija nakon turske invazije Kipra 1974. godine.
Globalna politika i geopolitičko pozicioniranje nakon sve učestalijih turbulencija na globalnoj sceni dovodi u pitanje postojanje raznoraznih saveza, ali i stvara ogroman prostor za stvaranje novih. Da li je ovakvo stanje na terenu rezultat nekakvog tajnog dogovora Trampa i Putina, diskutabilno je. Činjenica je da se predsednik Tramp suočava sa ozbiljnim pretnjama „duboke države“ dok predsednik Putin svoju poziciju globalnog lidera učvršćuje jednom promišljenom i umerenom politikom te kontinuirano dobrim odnosom sa brzorastućim ekonomijama, Kinom i Indijom. Sa druge strane, Evropa mora da se u ovom nedovoljno jasnom, ali prisutnom sučeljavanju pozicionira. Sve su indicije da će njena uloga biti u opsegu od blago neutralna do nekakvog oblika politike otklona od planova dva džina iako su Markonove izjave srčane i oštre. Balkan sa druge strane ima dve opcije. S obzirom na to da su vrata EU blago pritvorena i da Markon pojedine zemlje regiona poput Bosne i Hercegovine smatra “buradima baruta”, zemlje Balkana mogu težiti stvaranju nekakve Balkanske unije koja bi se vremenom nametnula kao bitan faktor u Evropi ili zaokretu u političkom delovanju vlada zemalja regiona kako bi kroz ispunjavanje zahteva EU pridobile njene simpatije u cilju ulaska u zajednicu evropskih zemalja. Moram da priznam da je s obzirom na dosadašnje ponašanje vlastodržaca ovaj drugi scenario skoro neizvodljiv i da su šanse za eventualno proširenje EU u godinama ispred nas jako male, skoro nikakve.
Bonus video:
