Evropa je nasiljem stigla u Evropu. I bila je stranac. Zevs je oteo feničansku princezu, pretvorivši se u bika, i donio je na Krit. Gdje joj je napravio troje djece. Danas bismo kazali: jasan slučaj silovanja. A majka prvo troje djece na evropskom tlu je došla sa teritorije na kojoj se danas nalaze Sirija, Liban ili Izrael. Što ne treba otpisivati kao bajku. U ovom najstarijem sloju znanja skriva se mudrost. Evropa je nastala na strancima. I kako je za nas, današnje, kritska Evropa antika, tako su za tadašnji Bliski istok, Fenikija, Egipat i Persija bili antika. Uvijek je bilo uticaja od ranije, nikad sopstveno nije bilo prasopstveno.
Evropski ustav
Evropa je prošla kroz različite stadijume. Bilo je i carstva, a i kolonijalne sile. Ali uvijek joj je bio imanentan trag nasilja. I uvijek je san o Evropi bivao noćna mora - uvijek kad nadolazeća nesreća nije bila blagovremeno prepoznata. To razlikuje Evropu od SAD, gdje je Martin Luther King mogao izgovoriti “I have a dream”, čime je rekao da obećanja iz američkog Ustava važe i za Afroamerikance. Ja želim evropski ustav kako bi naš izborani, napaćeni kontinent mogao da sraste i da bude jedno. Ali, za razliku od SAD, san o Evropi mora da ostane svjestan svoje noćne more. Jer posjeduje drugačiju istoriju. Jer je isuviše često prepuštao zaboravu to da posjeduje istoriju.
Valter Benjamin je o jednoj slici Pola Klea davno napisao: “Ima jedna slika od Klea, zove se ‘Angelus Novus’. Na njoj je predstavljen anđeo koji izgleda kao da namjerava da se izmakne od nečega u netremice gleda. Njegove oči su razgoračene, usta širom otvorena, a krila raširena. Anđeo Istorije mora tako izgledati. On je licem okrenut prošlosti. Tamo gdje se pred NAMA ukazuje niz događaja, ON vidi jednu jedinu katastrofu koja neprestano nasipa ruševinu na ruševinu i njemu ih pred noge baca. On pak želi da ostane i da probudi mrtve, da razbijeno sastavi ujedno. Ali iz Raja vije oluja koja kovitla njegovim krilima i to tako jako da ih on više ne može saviti. Ova oluja ga nezaustavljivo ga gura u budućnost, kojoj je on okrenuo leđa, dok pred njim gomila ruševina raste u nebo. Ono što mi nazivamo napredak jeste TA oluja.”
Leđima napredovati u budućnost ne znači marširati naprijed, samozaboravno i veseljački, nego stalno imati na umu ono što se za sobom ostavlja. Za Evropu to konketno znači da se sjećamo toga da mir našeg doba, na našem kontinentu, jeste obećanje ali nije prirodnost sama po sebi. I da za taj mir mora da se uvijek i iznova radi. Da su nacionalizam i nacionalni šovinizam ovom kontinentu uvijek donosili nesreću. I da mi treba da radimo na tome da države Evrope ne budu konkurencija jedna drugoj nego da da treba u solidarnosti zajedno da žive i privređuju.
Ne zatvarati oči
Od Evropske unije treba da napravimo jednu socijalnu uniju. Našu valutu treba da učinimo tako stabilnom, da može prebroditi sve krize i da kroz nju budemo sposobni voditi svjetsku politiku. Što takođe znači da moramo još više ingerencija prenijeti na Evropu. A to znači da od Evrope treba da napravimo jednu pravu federativnu republiku, u čijem će se Savjetu odlučivati većinom glasova, čiji će parlament imati pravo da predlaže zakone i koja će imati zajedničku spoljnu politiku. Ta Evropa treba tako da izgradi svoje trgovačke veze da zarada služi ljudima a ne oplodnji kapitala kao podrzumijevajućem cilju.
Ekološki i socijalnii standardi treba da budu visoki, kontrolisani i podložni tužbama. I najzad: sjetimo se odakle dolazimo. I pomozimo ljudima, koji danas sa teritorija naše prapostojbine bježe od rata i nasilja. Često i preko grčkih ostrva. I to nam poručuje naša legenda, to nas uči naš Anđeo Istorije: koji želi da sanja o miru, ali koji je spoznao da ne smije zatvarati oči. A osobito i tek ne smije da ih zatvori.
Autor je savezni predsjednik Saveza 90/Zeleni SR Njemačke
(Neue Zuercher Zeitung)
Prevod: Mirko VULETIĆ
Bonus video:
