Taman kada smo pomislili da ne može dublje, jadnije i beskurpuloznije, desilo se suprotno. Iako se mesecima unazad „dešavalo“, priče započete uz piće i klopu u nekim finim restoranima u Belom gradu prešle su iz tajnih u javne. Paralelno sa bitkom za titulu doktora nauka vodila se bitka za golu egzistenciju. Oni koji su nekada predstavljali snagu promena danas, 16 godina od atentata na lidera stranke kojoj su pripadali i kojoj još pripadaju, jedva, skupili su se u nameri da ostvare svoj plitak, lični cilj ugrožavajući živote i egzistenciju onih koji i dalje veruju da ima nade za ovu osakaćenu zemlju. Onog trenutka kada se pomeša žito sa kukoljem, nada da će prinos biti veliki i dovoljan da „prehrani“ naciju je uzaludna. Sudeći po onome što rade, teško da će nam skoro biti bolje.
Ovih dana „otpisani“ izbaciše u etar nešto što je drugačije od Sporazuma sa narodom, a opet tu negde u dodiru sa njim. Dakle, oni koji su se sporazumeli sa narodom, tačnije jednim delom ovog sluđenog naroda, izrazili su nameru da se u trenutku kada EU zatvara vrata zemljama Jugoistočne Evrope deklarišu kao borci za evropske vrednosti u koje ni sami ne veruju niti se ponašaju u skladu sa njima i to ovoga puta kroz nekakvu Deklaraciju „Za evropsku Srbiju“. O značaju i važnosti ove deklaracije, čini mi se prvenstveno za njih same, govorili su sadašnji i bivši članovi nekadašnjeg stožera opozicije, Demokratske stranke ali i stranaka nastalih iz njenog humusa. Sve bi to bilo lepo i krasno da se iza ovako lepog i plemenitog cilja ne krije pokvarenost i podmuklost pojedinih „igrača“ ove unapred smišljene igre.
Nije tajna da je poraženo i „otpisano“ krilo DS nezadovoljno svojim položajem u stranci ali i u koaliciji koju predvodi Dragan Đilas. Takođe, kao poražena ekipa, koja je željna vlasti i moći godinama jahala strankom isisavajući sve što se iz nje isisati može, „smenjeni“ su izuzeti iz svih planova za „budućnost“ u okviru Saveza za Srbiju. Kako zbog bojkota za koji im se zalaže rukovodstvo stranke, ali i izuzimanjem iz bilo kakvih planova za naredni period, drugari su svesni da će jako brzo postati niko i ništa na političkoj sceni. U ovakvim teškim okolnostima, kakve im je Đilas napravio, njihova egzistencija i bitisanje su dovedeni u pitanje. Baš iz tog razloga, narodni poslanici Demokratske stranke se odlučuju na iskorak tražeći podršku „saboraca“. Jedini način da opstanu u periodu koji sledi jeste da se pridruže „građanskoj opciji“, koju će iz potrebe ali i nužde da ima nekoga od opozicije u parlamentu, Vučić da pogura jer realno za otpad koji je u „priči“ niko normalan glasao ne bi. To i tako sklepano bi trebalo da osposobi Srbiju za šanse i izazove 21. veka, vreme nakon Vučića?
Tako su se ortaci iz nekadašnjeg političko-marketinškog tima LDP odlučili da pomognu „lovcima na plen“. Svesni činjenice da u ekipi za bojkot nema onih koji podržavaju „evropske vrednosti“ Srbije kao i činjenice da postoje „glasači“ kojima je stalo do ulaska Srbije u EU, Čedini pajtosi su u dogovoru sa „službom“ i „vlašću“ smislili Deklaraciju kao polaznu tačku okupljanja proevropskih snaga u Srbiji. Međutim, to nisu svi.
Ovaj pilot projekat bi mogle da u nekom trenutku potpomognu i neke druge parlamentarne i neparlamentarne političke organizacije uvijene u veo evropskih vrednosti.
Ukoliko ovaj tim nesrećnika iz DS i još nekih funkcionera „evropskih“ stranaka preraste u „organizaciju“ koja će se pridružiti jednom anti-bojkot frontu na čelu sa Pokretom slobodnih građana kao najjačem igraču i Novom strankom, jedinim konstantnim zastupnikom „evropskih vrednosti“ na političkoj sceni Srbije, šanse da Vučić dobije taktičnu drugosrbijansku demokratsku opoziciju u parlamentu su velike. Ovo je jedan scenario koji može da prevagne, a i ne mora. Nužno, on nije ni toliko loš koliko bi možda bio loš sastav „poslanika“ koji bi na jedan ovakav način ušao u parlament. Čast izuzecima koji će se ovakvim scenarijom malo isprljati zarad viših ciljeva. To je neizbežno.
Sigurno je da će do izbora biti još iznenađenja. Možda će predsednik Vučić, izlazeći u susret „evropejcima“, ispuniti neke od „izbornih uslova“ koji će, eto nekim čudom odgovarati Jeremiću, ali možda i Đilasu. U tom slučaju dobićemo jednu smehotresnu izbornu šarenijadu, spektakl širokih razmera u kojem mnogo igrača igra kako vođa svira. Omađijani i nesvesni onoga što im se dešava ili baš suprotno, veoma svesni? No, da se ne zavaravamo. Vučić pasti neće na ovim izborima. Poenta istih je da se „uhlebe“ oni koji ne bi postojali da su se opredelili za bojkot ili da se nisu odlučili da se grupišu u nameri da izlaskom na izbore obezbede svoj politički opstanak i daju legitimitet Vučiću da započete priče, pa i onu kosovsku, polako privede kraju.
Ovde prvenstveno mislim na grupu okupljenu oko kumova i bivših predsednika Demokratske stranke kao i na ekipu iz i pored nekadašnjeg Centra za modernu politiku. Takođe, konstantno usitnjavanje opozicije ide u prilog neometanog zlostavljanja naroda od strane ove i ovakve vlasti. No, uvek ima nade. Ostali u okviru „građanske opcije“, prvenstveno Nova i Stranka moderne Srbije, imaju dovoljno vremena da razmisle da li će sa ovakvima praviti dogovor ili ne i koja je cena ulaska u „priču“ sa onima čija je priča završena. Kako god odluče, imaće priliku da nastave tamo gde su stali u borbi za evropsku i modernu Srbiju.
Bonus video:
