Preksinoć sam u stanu uhvatio trećeg miša ove jeseni. Ovaj je bio drugačiji od prethodna dva. I prethodna dva razlikovala su se među sobom, ali ovaj treći je bio toliko drugačiji da mi sad, pravo da vam kažem, spram njega ona dvojica izgledaju slično.
Prvi se na zamku od slanine i lepka na parčetu kartona uhvatio ne odmah, istina, ali nekako očekivano, druge noći. Pre toga se po stanu kretao diskretno, jedva smo ga videli - promakao je jednom-dvaput, kao senka.
Ujutro sam ga zatekao zalepljenog. Nije mnogo cičao. Karton je bio na pločicama u kuhinji. On je bio licem okrenut ka mašini za pranje sudova i s vremena na vreme se trzao, kao da izvršava zadatak, kao da mu je dužnost da se eventualno, ako može, spase. Sa sve kartonom strpao sam ga, onako zalepljenog, u kesu, vezao kesu i izneo je odmah napolje, u kontejner.
Drugi se bio nastanio kod mog starijeg sina u krevetu. U onoj velikoj fioci ispod kreveta. Ta fioka je puna svega i svačega, uglavnom stare odeće, društvenih igara, odbačenih udžbenika, ispunjenih svezaka, zaostalih igračaka. Kad smo ukapirali da je tu, ispod kreveta, tu mu je i nameštena klopka. Isto ono: lepak i komad mesa u sredini.
I miš se uhvatio, ne druge, ali treće noći.
Dohvatio je bio zubima neku lego kocku, pa sam ga čuo iz druge sobe kako drnda taj lego. Ustao sam, otišao, otvorio fioku, deca se nisu ni probudila, izvadio ga sve s kartonom i legom, ubacio ga u kesu, pa tu kesu u drugu kesu, vezao sve, i sačekao jutro da ga iznesem do kontejnera. Još se trzao u kesi, ujutro.
I kod prvog i kod drugog miša imao sam utisak da je njima stalo do te hrane, do tog mesa. I da ih je hrana privukla.
Treći mi je razvejao materijalističke iluzije.
Od početka se, istina, on ponašao kao da je drugačiji od one dvojice. Nekontrolisano je jurcao po stanu, nedovoljno se plašio nâs, ljudi. Bio je, jednostavno, tu, živ. Protrčavao kroz dnevnu sobu, peo se na elemente u kuhinji, uskakao u dečju sobu, u špajz, u kupatilo. Kretao se.
Na zamke nije reagovao danima. Verovatno je bio zadovoljan mrvama kojih mora biti. Šta će mu parče šunkice opkoljeno bedemom od lepka.
Uhvaćen je na intelektualno svirep način, pošto je prethodno primećen u špajzu. Na vrata špajza postavljene su tri klopke, jedna do druge, svaka s parčetom slanine. Ali taj slaninski kordon nije bio postavljen u iluziji da će ga meso privući, nego da će, istrčavajući iz špajza, morati da se zalepi.
I zalepio se. Negde iza ponoći.
Vukao je karton za sobom. Onako zarobljen. Tegleći dželatsko breme, zavukao se pod vrata dečje sobe. Današnja deca ne spavaju u 12:15, 12:20, pola jedan, pa sam ih kroz zatvorena vrata zamolio da obrate pažnju. Onda sam nogom gurnuo karton u njihovu sobu, da ne bi slučajno dno vrata oslobodilo miša, da ga ne skinem s lepka. Kad sam ga progurao u sobu, doneo sam jednu kesu, ubacio ga u nju sve s kartonom, zavezao, pa nabio to u još jednu kesu, i nju zavezao, i onda ga odneo u kuhinju, i stavio uza zid, pa otišao da legnem.
Znao sam da se, zalepljen, guši u kesama. Obuzela me je tuga. Greh koji sam počinio nalegao je na mene kao plafon na žrtvu zemljotresa. U grudima mi je otkucavao svaki sekund njegovog čemernog gušenja. Da, on se tamo guši, ne umire od lepka nego od toga što nema vazduha. I, možda, gricka šunkicu, kao nametnutu poslednju želju: da proždire za njega prevelik komad mesa dok umire.
Osećanje krivice bilo je mnogo izraženije nego u slučaju jednog od prethodnih miševa, onog, konkretno, kojeg sam živog izneo do kontejnera, u tanušnoj kesici, i bacio ga. Znao sam šta mu sleduje: ili će ga mačka nanjušiti, pocepati kesu i pojesti ga, ili će ga đubretari samleti sa svim ostalim đubretom.
Ostala je nada da će mačka proburaziti kesu da dođe do svežeg, još živog mišjeg mesa, ali da će se tad i ona zalepiti za onaj lepak, pa će onda doći đubretari i miša, koji vari šunku, samleti zajedno s mačkom koja vari miša.
To je ta priča o miševima i njihovim sudbinama. I mojoj griži savesti, jer šta je to nego griža savesti - budimo realni.
Ali danas sam, vraćajući se kući iz prodavnice, ugledao finu gospođu, komšinicu moju, rođenu Beograđanku, koja uredno tovi glavnu lokalnu mačku. Jednu crnu mačku s belim šapama i belim grudima - ima, dakle, na sebi taman toliko belog da ne moraš da se vraćaš tri koraka unazad kad ti pređe put.
Ta mačka se ove godine strašno nagojila, jer gospođa je redovno hrani. Gospođa je brižna. Mačka je deblja od Monserat Kabalje. Zbog brižne, kultivisane beogradske gospođe, koja uzdignutog nosa, sva dostojanstvena, hrani debelu Monserat - četvoronožna gospođa Kabalje toliko se natovila da joj ne pada na pamet da juri miševe.
Došlo mi je da priđem gospođi i da joj kažem: komšinice, vi ste stvarno divni što hranite tu mačku, ali znate, možda biste mogli da je pustite da ovde po kraju sama traži hranu, prirodnu hranu, jer za nju prirodne hrane ovde ima, eno, malo-malo pa iznesem nešto od njene prirodne hrane u kontejner.
Ali pomislih onda: Beograđanke su nezgodne žene. Naročito ako su gospođe. A posebno ako su fine gospođe koje su, recimo, prešle šezdesetu. I, još više, ako hraneći mačke hrane tu neutaživu glad za životom, za vremenom kad su i same mogle da budu neke mišice koje ne znaju kud će i rizikuju sve da bi završile zalepljene na parčetu kartona.
Ili je, ipak, za sve odgovorna gradska vlast, koja se ove godine manje bavila deratizacijom i dezinsekcijom nego što bi trebalo. Ne znam da li je to u direktnoj nadležnosti zamenika gradonačelnika, verovatno nije. Ono, ruku na srce: i meni da pale knjige, ne bih se setio da stavljam otrov za miševe.
Bonus video:
