Klin se “klincima” izbija. Tako bi mogla da glasi nova krilatica posle uspeha koji su postigli klinci i klinke širom sveta u suzbijanju raznih štetočinstava. Od švedske tinejdžerke, koja je omasovila borbu za zdraviju planetu, do beogradskih studenata, koji su doprineli da se doktorska disertacija ministra finansija odbaci kao plagijat.
A i ceo svet su nabolje promenili svojevremeni vršnjaci naših sadašnjih akademaca - osnivanjem Majkrosofta, Epla, Gugla, Fejsbuka, ali su oni ujedno i izuzetak od većine mladih, svedenih ako ne na puko preživljavanje, a ono na prekarijat, masu izmoždenu velikim egzistencijalnim neizvesnostima. Nagomilani gnev te izluđene mladeži sve češće prerasta u dalekosežni bunt protiv postojećih sistema i nazire se kao jedno od glavnih obeležja druge dekade ovog milenijuma. Njihovo žigosanje potcenjivanja kojem su izloženi deluje uverljivije od pečatiranja kojima vlasti (i formalne i faktičke) sebe toliko precenjuju, da umišljaju da imaju “pravo” da građane tretiraju kao “ovce za šišanje”.
Preterana nejednakost je smrtni greh savremenog kapitalizma, upozorava nobelovac Dž. Štiglic. Ona je loša po ekonomski razvoj, socijalnu sigurnost i poželjnu jednakost šansi, a ujedno omogućava bogatima da kontrolišu političke procese, precizira naš i svetski priznati autoritet u ovoj oblasti Branko Milanović.
Jeste štetna, ali ne jenjava. Međunarodna humanitarna organizacija Oksfam izračunala je, kako se navodi, da 26 najimućnijih pojedinaca poseduje imetak ravan vrednosti imovine polovine čovečanstva (3,8 milijardi ljudi). I da svakih 48 sati izraste po jedan novi milijarder, što bi bilo za svaku pohvalu kad bi i opšte blagostanje raslo bar izdaleka približnim tempom.
Podaci onespokojavaju. Na primer, u SAD je dohodak po stanovniku rastao po stopi od 2,2% sve od 1950. do 1990, a danas je pao na 1,1%, dok se broj milijardera ušestostručio na 600. Od ovih i drugih naznaka polazi slavom ovenčani francuski ekonomista Toma Piketi, koji se na 1.200 stranica nove knjige Kapital i ideologija zalaže za pretumbavanja važeće, naročito poreske i politike podsticaja smanjivanju nejednakosti. Predložio je, tako, da povećanjem poreza za prebogate država finansira mlade kako bi i oni dobili priliku da se obogate. Pa da svaki Francuz kada napuni 25 godina dobije na poklon 120.000 evra i tako sigurnim zaveslajima zaplovi preduzetničkim vodama. Sredstva bi se nakupila rastom dažbina za one koji imaju “previše”. Na primer, na 90 odsto za bogatstvo procenjeno na više od dve milijarde evra.
Šta će faliti nekome ako pritom ostane sa “samo” 200 miliona evra, proizlazi iz Piketijevog intervjua madridskom Paisu. Vreme je, sugeriše, da se prevaziđe koncept neograničene svojine i da se uvaži doprinos društva pogodnostima iz kojih se nagomilala individualna vajda.
U polemici s milijarderima kao što su B. Gejts i M. Zakerberg, koji se ne slažu sa zaoštravanjem poreske politike, autorka u londonskom Gardijanu podseća da se internet iznedrio iz Pentagonove mreže i da je od 88 velikih inovacija, od 1971. do 2006, 77 nastalo zahvaljujući važnim otkrićima pod okriljem države. Smatra da je red i demokratski da više uzvrate za korišćenje dostignuća koja su im pomogla da se obogate i da nisu dovoljni samo njihovi filantropski potezi.
Niz analitičara ocenjuje da preveliko bogatstvo u malom broju ruku podriva demokratiju. Naročito zato što joj protivreči razbijanjem socijalne kohezije na kojoj počiva (Pais), usporavanjem privrednog razvoja i sistematskom, klimatskom krizom, koja preti uništenjem civilizacije, pa da je vreme za novo prosvetiteljstvo, uz potpuno uvažavanje slobode, znanja i demokratije kao vrhunskih vrednosti (Štiglic).
Izreka da čovek mora samo da umre i da plati porez dobila je nadgradnju u vidu borbe za povećanje poreza malobrojnima da bi mnogi, pravičnijom raspodelom, mogli da sebi priušte život u skladu sa ukupnim društvenim dostignućima i sopstvenim doprinosom. Takav front sada se rasplamsava u predizbornim kampanjama Amerike.
Za veće oporezivanje su demokratski senatori E. Voren i B. Sanders (koji se čak ne libi da kaže kako milijarderi treba da nestanu), dok je predsednik D. Tramp osvedočeni pristalica smanjivanja dažbina za najimućnije kao “lokomotive progresa”. Porez je, tako, postao neka vrsta unutrašnjeg hladnog rata usred zemlje pobednice u Hladnom ratu.
Nema izgleda da će pomenuti Piketijevi radikalni predlozi biti primenjeni, bar ne u doglednoj budućnosti. Oponenti njegove predloge doživljavaju kao raspirivanje populističkih strasti, kao “priče za malu decu”. Ali sada baš ta “mala deca” dižu bune koje uzdrmavaju sisteme i izvesno ne bi imali ništa protiv da im se kao sredstvo za smirenje uruče Piketijevi “paketići” za 25. rođendan…
(novimagazin.rs)
Bonus video:
