Razvojna politika je dugoročna, gde nije jednostavno odrediti o kom periodu vremena je reč. To u ne maloj meri zavisi od onoga šta motiviše ljude da delaju tako da se razvojni ciljevi mogu ostvariti u, sa stanovišta današnje generacije, relativno dalekoj budućnosti. To se u određenoj meri svodi na spremnost današnje generacije da vodi računa o dobrobiti budućih generacija. Verovatno je realistično, to je empirijsko pitanje, da bi ljudima trebalo da je važno kako će živeti njihova deca i unuci. Dalje od toga, sa stanovišta svake generacije, verovatno je nerealistično. Uobičajeni generacijski model privrednog rasta i politike računa sa dve generacije sa beskonačnim horizontom, no u razvojnom smislu verovatno je potrebno računati s horizontom od tri generacije, za koje bi vreme razvojni problem trebalo da je rešen. Mada, ako se za cilj ima sustizanje najrazvijenijih zemalja, to je za većinu zemalja u razvoju suviše kratak period, gde su, doduše, takozvani azijski tigrovi, uključujući posebno Kinu, izuzeci. No, kada je reč o preokretu zemlje koja je bar tridesetak godina išla unazad, verovatno nije nerealno računati s tim da teži da se pridruži razvijenim zemljama s ciljem da unuci žive tako dobro kako će živeti ljudi u najrazvijenijim zemljama. Što će reći, da će unuci sadašnje generacije stanovnika Srbije živeti tako kako će živeti njihovi savremenici u razvijenom svetu ili bar da će im taj nivo dobrobiti izgledati dostižan za njihova života. U tom kontekstu, i donekle arbitrarno, uzmimo da bi razvojni problem trebalo rešiti za oko tridesetak godina kako bi se moglo realno očekivati da će treća generacija, unuci sadašnje generacije, uživati ili će im biti izgledan evropski standard. Kako bi trebalo da izgleda srpska razvojna politika? Koja bi trebalo da za cilj ima uglavnom privredni rast, zasnovan na povećanju produktivnosti. Najpre, potrebno je da sadašnja generacija vrednuje blagostanje svoje dece i unuka manje-više kao i svoje. Ili, pojednostavljeno govoreći, da svoju potrošnju ceni koliko i potrošnju svojih unuka. To bi podrazumevalo značajno povećanje štednje ili, drukčije rečeno, značajno povećanje ulaganja. U zatvorenoj privredi oni su jednaki, dok je u otvorenoj potrebno voditi računa o stranim ili ulaganjima u strane zemlje. Imajući u vidu ono što znamo o srpskoj privredi, dve se karakteristike mogu izdvojiti: Prva: stranci ulažu, domaći troše. Strategija razvoja, bar od 2000, ali i 70-ih godina prošloga veka, bila je da se koriste strana ulaganja ili krediti. Usled čega su domaća ulaganja ograničena, a takođe i domaća štednja. Druga: Domaći preduzetnici, više nego strani, ako je suditi po postojećim podacima, teže da ulažu u strane zemlje pre nego u sopstvenu. Ovo je jednim delom posledica porekla kapitala i dohotka s kojim domaći preduzetnici raspolažu, a jednim delom jeste i posledica neizvesnosti privređivanja u Srbiji, koja je, ta neizvesnost, uostalom i razlog što je nivo domaće štednje nizak, a sklonost ka potrošnji velika. Uzeti zajedno, ova dva razloga imaju za posledicu da dobrobit druge i treće generacije imaju malu težinu u odlučivanju sadašnje o tome da li da se troši ili da se štedi. Ako to deluje suviše apstraktno, uzmimo, za politički zainteresovane ljude, da želimo da utvrdimo šta politika zamrznutog konflikta, na Kosovu ili u BiH, zapravo znači? Naprosto to da ograničenje koje ta politika stavlja na dobrobit budućih generacija nije vredno žrtvovanja današnje generacije da se jedan ili drugi konflikt na bilo koji način reši. Dakle, dobrobit unuka jeste značajno manje vredna od dobrobiti sadašnje generacije. Kako u politici tako i u svemu ostalom. Što se onda vidi u podacima o štednji i ulaganjima na nivou cele zemlje. Naravno, i u sklonosti emigraciji. Dakle, potrebna je politika razvoja koja u određenoj meri izjednačava dobrobit sadašnje generacije sa onom njenih potomaka, recimo dece i unuka. Ili, drukčije rečeno, buduća dobrobit, bar u horizontu do tridesetak godina, trebalo bi da se diskontuje po nultoj ili niskoj stopi u odnosu na sadašnju. Kako buduća potrošnja zavisi od ulaganja, a ova se finansiraju iz štednje, to znači da je potrebno značajno povećati domaća ulaganja i domaću štednju. To, međutim, ne obezbeđuje i približavanje nivou dobrobiti razvijenih zemalja. Za to je potreban značajan rast produktivnosti, posebno ako je reč o zemlji s niskim ili negativnim rastom stanovništva. A za to je potrebna neprestana promena strukture proizvodnje, skupa dobara, robe i usluga. (novimagazin.rs)
Bonus video:
