Da se ne lažemo, nisam se bavio jezikom kojim se predsednik obratio širokim narodnim masama. Iskreno, i ne zanima me. Korejski, kineski, japanski, potpuno mi je svejedno. Eto, neka bude da je kineski. Ono što je meni sjajno u novom „izletu“ aktuelnog vlastodršca u Srbiji jesu reakcije koje je izazvao na terenu kako kod svojih glasača, tako i kod onih koji sve, ali baš sve što izađe iz njegove kuhinje, bilo to dobro ili ne, dočekuju sa jednim velikim „bljak“. To je ta ogromna količina gluposti i neznanja koja hara Srbijom, koja ne bira uzrast, zvanje i znanje. Ona je tu, prisutna i jača nego ikada. A za to je kriv niko drugi nego… A ni to nije važno. Lepo je to što je predsednik prozborio par reči na nekom, meni nepoznatom jeziku i lepo je što je to gledao široki auditorijum, uključujući i onaj kojem se nije obraćao. Ne mogu, a da se ne odam utisku da je predsednik izgledao pomalo simpatično, a u isto vreme glupo, pa čak i jezivo. Nekako poluzamrznut, tupog pogleda i onog, njemu svojstvenog položaja ruku, koji bi trebao nešto da znači, usporeno i tihim glasom, razvlačeći svaku reč koju je izgovorio kao da preživa, predsednik je, čini mi se, ponajviše fascinirao one koji ga najviše „vole“, opoziciju Srbije, tačnije njen njime zaluđeniji deo. Ne znajući šta, kome i zašto govori, snimak predsednika poliglote su „opozicionari“ proširili društvenim mrežama poput kakvog virusa, zarazivši milionski auditorijum. Čak i onaj kojem nije padalo na pamet da u prvom trenutku pogleda „vođu“, misleći kako je to još jedna u nizu svakodnevnih pojava ove sveprisutne pojave, neograničenim ponavljanjima na mrežama, morao je da baci pogled na video.
Realno, ništa tu nije bilo senzacionalno niti nešto čemu je potrebno dati značaj koji je izvojevao. Ogromna većina, gledajući video, čini se nije imala pojma šta vrhovni vođa priča, kome se obraća i sa kojim razlogom. Da je, primera radi, pričao na španskom, nemačkom ili italijanskom jeziku, možda „druga“, „treća“ i ne znam koja sve ne, Srbija ne bi reagovala kako je reagovala, sarkastično sprdajući se sa predsednikom. Oni koji ga obožavaju su bili fascinirani. Njima je on predmet obožavanja pa sve i da je samo prdeo u mikrofon. No, „lomljenje jezika“ je bio još samo jedan odličan marketinški potez predsednika usmeren u svim pravcima. Udaranje kontre EU u nejasnom približavanju istoj uz istovremeno okretanje ka Kini i Rusiji samo su jedan od načina održavanja „preplanulosti“ tokom cele godine. Radi se, gradi se, stvara se. Magla i prašina. A opet, sa druge strane, oni koji ga ne vole su bili više nego impresionirani. Nema ko ga nije prokomentarisao sa ove druge strane bare. Kao da im je idol. Likovi iz opozicije se samo njime bave. Oni bi sve to drugačije, bolje, brže i lepše. Kao da nisu imali vremena da nam pokažu. Kao da su se juče pojavili na političkoj sceni. To tako degutantno i ružno izgleda. Maloumno i ponižavajuće. Njima je predsednik bio smešan, žalostan, tužan i ružan. Sve i da jeste, čemu toliko davanje značaja tako nevažnoj stvari i koga to njihovo onanisanje po mrežama treba da zanima? Teško je zamisliti da niko nije radio na „obraćanju“ Vučića „višoj sili“, da on nije imao unapred smišljen i preveden tekst, da se nije konsultovao sa raznoraznim savetnicima i „drugovima“. Zar ih nije nedavno navukao na tanak led. Pustio je Goranu organizaciju švedskog prazničnog događaja, dozvolio da Šveđani ukrase Gradsku skupštinu i ostavio prazan prostor da se „opozicionari“ navuku i ispucaju. Da pokažu svu svoju glupost ti veliki opozicionari, tviteraši, elita. Ne zna se ko je gori. U takvom smo sendviču, okruženi budalama, da jedva možemo da razlikujemo stvari, nazivamo ih pravim imenom. Možda je Basara u pravu kada kaže da jedino Živković radi nešto pametno i smisleno u ovom bućkurišu na političkoj sceni Srbije ukazujući na ono što je Živković postigao, ono što trenutno radi i što planira da radi. Pored Nove tu je i „moderna“ ekipa lidera iz Stranke moderne Srbije. Ne može niko da kaže da nada ne postoji. Da li je većina ima i da li je vidi u potezima dela opozicije? Sumnjam. Meni je nekako u nedeljama iza nas više zasmetala slika Boška Obradovića, desničara srbijanskog u društvu desničara nemačkih. Potpuno neprirodan spoj, a opet logičan. Čak je i Nikola Samardžić, lider Glasa, u par navrata pokazao svoje simpatije prema Bošku pridružujući se ekipi novopečenih desničara Đilasa, Jeremića i Radulovića. Glupost je beskonačna, a naši političari, nebitno sa koje strane dolazili, je nekako najbolje prezentuju ovoj i ovakvoj javnosti. I kao da je zarazna, glupost se širi etrom, prenosi sa ekrana na ekran gurajući u stranu prave vrednosti. Nespojivo je ovde spojivo. Nelogično je postalo logično. Drugosrbijanci vređaju vlastodršce istim onim poganim jezikom kojim im se ovi obraćaju. To je ta promocija novog, demokratskog, čistog sistema vrednosti. Ne valja to ništa. I da ne dužim jer potrebe za tim nema. Ovaj na vlasti zna šta radi i zna sa kim ima posla. Zna li naša opozicija sa kakvim čovekom ima posla i zna li kako da skloni ove s vlasti? Sudeći po onome što rade čini mi se da rade upravo na promociji Vučića i onoga što on predstavlja. Čast izuzecima koji ne mogu do izražaja doći jer, bože moj, oni su nekakva „Vučićeva opozicija“, oni se bore u institucijama, podnose tužbe protiv predsednika tamo gde se tužbe podnose i nisu za bojkot niti protiv bojkota. Oni su samo surovo realni, krajnje oprezni i preterano iskreni u svojoj borbi i svojoj nameri da nam svima bude bolje, a nama baš takvi ne valjaju i ne trebaju ili se to meni samo čini.
Bonus video:
