Godina je počela dramatično i prijeti da postane politički tobogan smrti. Evropljani - ovih prazničnih dana prestravljeni viješću o neočekivanom ubistvu drugog najmoćnijeg čovjeka u Iranu - moraju sada da snose posljedice.
Neinformisani i nemoćni kao i obično, oni su sada još jednom suočeni s posljedicama unilateralnih i spontanih odluka predsjednika SAD. Zatekli su se u Trampovoj zamci i sopstvenim snagama iz nje ne mogu da se izvuku.
Sve iluzije da je s vladom u Vašingtonu moguće imati iole kakvu racionalnu saradnju odavno su se raspršile. Cinične izjave ministra spoljnih poslova SAD Majka Pompea koji Evropljane optužuje da na Bliskom istoku ne pružaju dovoljno podrške, još više ističu evropsku bespomoćnost. Pritom se postavlja pitanje na šta konkretno to one misli nakon smrti Sulejmanija - na vojne jedinice za rat na Bliskom istoku sa SAD na čelu? Ta primjesa ludila u njegovim i izjavama predsjednika Trampa opasno stanje čini još složenijim.
Predsjednik SAD je u stvari obećao da će okončati beskrajne ratove na Bliskom istoku i da će američke vojnike poslati kući. Kako se to poklapa s udarom protiv Sulejmanija, ne mogu da objasne ni iskusni posmatrači američke bliskoistočne politike. Strahuje se da se iza tog akcionizma i napada bespilotnim letjelicama na aerodrom u Bagdadu ne krije nikakva strategija.
Ovdje se ne radi čak ni o principu „Amerika na prvom mjestu“, Trampovom cilju kada je riječ o ekonomskim odnosima. Evropljani se spoljnopolitički nalaze u klopci američke politike koju karakteriše emocionalno ključanje jednog neuračunljivog predsjednika i njegovih moću opijenih neokonzervativaca koji u Vašingtonu ponovno povlače poluge moći. U suštini, njihovo jedino objašnjenje za ubistvo Sulejmanija u ovoj trenutku bi bilo: „Zato što nam se može“.
Evropi preostaje samo diplomatija
Mora se priznati da Evropljani djeluju i slabo i bespomoćno kad u svojim zajedničkim saopštenjima pozivaju na deeskalaciju nakon što je njihov navodni partner SAD uradio upravo sve kako bi situaciju zaoštrio. Ali možda postoji nekakav prozor za diplomatske pokušaje kako bi se spriječilo da se situacija pogorša.
Jasno je da Teheran planira kontraudar. Na osnovu detalja tog kontraudara odlučivaće se da li će doći do dalje eskalacije ili neće. Odluka o tome možda još nije donijeta. Šef diplomatije EU Borel prvi je, tokom jednog kriznog sastanka Evropljana, kontaktirao iranskog ministra spoljnih poslova sa željom da utiče na njega.
Teheran je, doduše, u međuvremenu objavio da se više neće pridržavati svojih obaveza o prestanku obogaćivanja uranijuma, što je predviđeno nuklearnim sporazumom koji su Velika Britanija, Francuska i Njemačka prošle godine velikim naporima održavali u životu. Ali ni ta vrata nisu u potpunosti zatvorena, sve dok je inspektorima dozvoljeno da uđu u Iran. A postoji još nekoliko signala koji pokazuju da bi iranska vlada mogla da razgovara sa Evropljanima.
Jasno je da ni u Evropi niko nije pustio suzu za Sulejmanijem. On je odgovoran za stotine hiljada mrtvih, prije svega u Siriji i Jemenu. On je bio patron upravo onih zamjenskih ratova i onih milicija koje cementiraju iransku nadmoć u regionu. Pritom je dio tog programa i krvavo gušenje svakog otpora.
Pa ipak je njegovo neočekivano ubistvo izazvalo šok.
Pogled u ponor
Evropljani sada moraju da koriste svoje kontakte s iranskom vladom i da igraju na kartu preživljavanja tog režima. Teheran zna da bi u direktnoj vojnoj konfrontaciji sa SAD izgubio, a ujedno je i ekonomska situacija u zemlji veoma napeta, kako je to potvrdio i nedavni talas protesta.
Ima li onda još prostora za političko rješenje? Evropski pregovarači gotovo da nemaju šanse - ali su prinuđeni da pokušaju. Pri tom bi prijetnja otvorenim ratom mogla da pomogne naporima diplomata. S druge strane, nova godina brzo će pokazati koliko je kod svih učesnika u toj napetoj situaciji jak samoubilački nagon. A mogao se sačekati još koji mjesec, i da se ne baca pogled u taj politički ponor.
(Deutsche Welle)
Bonus video:
