„Nisam ja došao ovamo da bih sedeo na klupi na plus jedan stepen”, razmišlja Ivan Petrović, i odmah mu na pamet padaju dve stvari: kako mu, u stvari, zbog cvokotanja unutrašnjih, mentalnih zuba, ovo „došao” čak ni u svesti ne zvuči tako, nego zvuči „doša”, bez tog O, koje je teško izvući posle A.
To je bilo prvo. Drugo mu pada na pamet da je, pre samo sat i po vremena, s mlađim sinom, koji ima trinaest i po godina, razgovarao na temu vrlo neobičnu, vrlo nesvakidašnju za sabesednike takvog uzrasnog raspona: zbog čega su žene u zrelim godinama bolje od žena u mlađim godinama, to jest zbog čega strah od starosti žene u zrelim godinama čini neočekivano poniznim u odnosu na ono što celokupna svetska tradicija predstavlja kao ženu: gordo, pametno i bezočno biće koje ume da zablista, da prevari, da namagarči, da se osveti, da napravi haos.
Šta će mi sve to, razmišlja Ivan Petrović, i tad mu na pamet pada da to kako se on zove (nomen est omen?) zvuči klasično ruski. Ima, dakle, lično ime, ima patronim, samo mu fali neko prezime, i uz svu tu nemu filmsku traku koja se u njemu razmotava, mogao bi ’ladno da prođe kao lik iz nekog ruskog romana iz druge polovine XIX veka.
Ivan Petrović... Ivan Petrović... Čekaj... Ivan Petrović Džekil. Da! Prošlost je ta koja daje; sadašnjost niti daje niti uzima, a budućnost samo uzima, ništa i ne mora da dâ. Nije on, svakako, došao da uživa na tom jezivom nizbrdnom šetalištu, gde ni ptice ne zvuče kao da pevaju za džabe, nego za honorar. Jezivo je i sablasno to šetalište, ali niko ne može reći da nije lepo: videti takve platane, pa još naređane kao pored autostrade, autostrade namenjene pešacima koji jedni druge u oči pogledaju tek onoliko koliko vozači automobila koji na autoputu voze u suprotnim smerovima - doživljaj je to, razmišlja Ivan Petrović. Nadimak „doktor Džekil” pokupio je slučajno - to je ona prošlost koju maločas pomenusmo. Davne jedne polupijane večerinke, zapodenula se za stolom priča o dobru i zlu.
Sagovornici su bili bistri, promućurni i pripiti, a Ivan Petrović pripit i razdražen zbog nepočinstva koje se nekoliko dana pre toga odigralo - devojka duge, blatnjave plave kose pronađena je mrtva između dve kompozicije teretnih vozova koji su stajali na sporednim kolosecima stanice u S-u.
Ivana Petrovića je te noći obuzeo pravednički gnev, a okupljeno društvo, usredsređeno prevashodno na moralno nepouzdan status blaženopočivše - u čiju se etičku labilnost i sâm Ivan Petrović blagovremeno, to jest za žrtvinog života, lično imao prilike da uveri - počela je, kulturno da se izrazimo, da ga zavitlava zbog njegovog neobično vatrenog zalaganja protiv mistera Hajda, u tom času još nelociranog, koji je zlodelo počinio.
Doktor Džekil sedi u Hajd parku, u toj stravičnoj, prelepoj, trouglastoj zelenoj pustoši između Bulevara Radomira Putnika, Bulevara Kneza Aleksandra Karađorđevića i Topčiderskog venca, trese se od zime i gleda skrnavljene, a i inače rogobatne spomenike naređane na zemljanom ostrvu koje tu senovitu pešačku aveniju deli na dva dela: tako to liči na neku bulevarsku promenadu, šetališni bulevar usred parka, vidik namenjen strancima, svrstanim, možda, i više nego nesvrstanim.
Ova park-šuma ima samo 7,3 hektara, čita Ivan Petrović sa Vikipedije. Šta je to? Ništa. Istina, Džekilu ti hektari kao mera nikad nisu bili jasni. Šta je hektar? Liči na nektar, a ne može da se pije. Sto puta sto, hiljadu puta hiljadu, milion puta milion... čega? Metara, centimetara, ara? Ako ga, međutim, pamćenje ne vara, Tašmajdanski park ima, valjda 53 hektara. Dakle, ovaj Hajd je mali. Sedam puta manji. Sitnurija.
Ono što mori Ivana Petrovića nije sećanje na devojku od dvadesetak leta koja se u njega, kao nekakva košuta, bolno zagledala pre jedno sedam-osam godina, kad je sa decom dolazio u Hajd park i četvrt sata proveo vežbajući na spravama u teretani na otvorenom. Devojka je tu došla s ocem, starijim od njega bar deset godina, i nešto mlađom sestrom; i oni su vežbali. Lepo obučeni, tu, s Dedinja očigledno, i to, po svemu sudeći, ne naši; diplomatska porodica. Stranci.
Devojka ga je, iako je bio dvadesetak godina stariji od nje, gledala bespomoćno i neumoljivo, s nekom mešavinom straha i zainteresovanosti; on je gledao svoja posla, radio propadanja i zgibove, ali kad god bi se Ivan Petrović okrenuo u pravcu tog diplomatskog trojca u belom - starija kćerka bacala je u njegovom pravcu poglede u kojima je bilo ne samo zebnje i zaintrigiranosti, već i kao nekog poziva u pomoć.
Eh, razmišlja Ivan Petrović Džekil, hladno je na ovoj klupi, u ovom trouglastom parku na severozapadnom obodu Dedinja (to opet čita s neta, mršteći se na drugi izvor, koji tvrdi da se Hajd park nalazi „na granici Dedinja i Senjaka” - i ono malo vrabaca koji ponekad zađu u krošnje hajdovskih platana i inog ovdašnjeg drveća dobro zna da Senjak kreće tek od Putnikovog bulevara, pa nadole, ka Savi), hladno je ovde, da, ali što li mi je baš toliko hladno, zar ne bi trebalo da sam još pod dejstvom adrenalina?
I njega samoga čudi koliko u tim minutima malo, vrlo malo, zapanjujuće sporadično razmišlja o ženskom lešu koji je - deset, petnaest, dvadeset minuta pre toga - ugledao kraj trim-staze, tu, da, u Hajd parku, za obdanice. Leš je bio svež, krv se još slivala niz presečeno grlo i natapala bršljan od kojeg se jedva videla zemlja, nekako prašnjava, nezdrava, veštačka. Leš je bio svež, ali čiji?
Ivan Petrović Džekil donosi, privremeno bar, odluku da ne treba zvati policiju. U svakom slučaju, da nije NJEGOVO da zove policiju. I to iz jednog jedinog razloga: što mu žrtva tog zločina nije poznata. Nikad tu osobu ranije nije video.
U smeđem kaputu koji pre toga godinama nije oblačio, proćelav, a bez kape - sedi na klupi, na avetinjskoj dedinjskoj promenadi, i čeka da se neko pojavi, da neko dođe.
Bonus video:
