Što je bliže raspisivanje izbora u Srbiji, sve je napetija situacija u srbijanskoj opoziciji. Više se ne zna ko je za šta i kako će reagovati do poslednjeg trenutka. Neki od pet miliona su u inat onima koji za bojkot ne bejahu odlučili da izađu na predstojeće izbore. Glumac poganog jezika je, posle nedeljama dugog i napetog življenja, odlučio da se malo opusti i pridruži onima sa kojima je onomad zajedno postigao sporazum sa narodom. „Vučićeva opozicija“ je postigla dogovor i odlučila da izađe u dva fronta okupljajući one koji bi po svaku cenu da opstanu u političkom etru Srbije voljni da zvoneći opstanu na njenom evropskom putu. Pojedini unutar saveza stranaka za zemlju koja je sve osim uređena država bi i da stisnu i da prdnu. Ima i onih koji ne znaju gde će i šta će, šta im je činiti ni po koju cenu. Sve u svemu, stanje redovno, nepromenjeno i veoma konfuzno, a izbori se bliže i biće pod drugačijim okolnostima.
Dok sam surfovao Tviterom pažnju mi je privukao tvit nekada uticajne novinarke Antonele Rihe. Ona je na svom Tviter nalogu postavila jedno interesantno pitanje koje je u meni pojačalo empatiju prema mislećim ljudima u zemlji koji nemo posmatraju skakanje pavijana po kavezu. „Pitanjce: Hoće li apstinenti, dakle ljudi koji inače ne izlaze na izbore, biti uračunati u bojkotaše? Kako ćemo ih razlikovati?“ Ne samo da nam je otkrila da zna značenje reči „apstinent“, Antonela nam je otkrila da ima sjajan smisao za humor. Naravno, neću se baviti statističkim podacima i analizama, ali zar je realno da neko ko se predstavlja nekakvim faktorom ne može da dođe do podataka i unapred da odgovor na ovakvo pitanje? Poznavajući Rihin rad znam da ovaj njen tvit nije slučajan i da nju apsolutno ne zanima odgovor na ovo pitanje. Ona ga zna. Ono što je Antonela htela da postigne ovim pitanjem jeste „zajeb“, inspirisanje potrebe za preispitivanje odluke pojedinih političkih subjekata o bojkotu izbora. Prema poslednjim podacima, preko tri miliona građana Srbije godinama unazad ne glasa na izborima. Ovaj podatak nikako ne ide u korist zagovornicima bojkota, jer su upravo stranke koje su za bojkot dovele do ovog broja svojom politikom u periodu 2004-2012. Iako su nekada pripadale stožeru demokratije, stranke okupljene u Savezu su iste one koje su nizom pogrešnih poteza tokom svoje vladavine dovele do ustoličenja ovog i ovakvog režima. Tadašnji funkcioneri DS, a danas lideri i liderčići nekakvih stranaka u Savezu za Srbiju, su svojim (ne)delovanjem stvorili sve uslove za povratak crveno-crne koalicije. Od kohabitacije sa politikom „truta“, preko pomirenja sa ostacima rigidnog režima 90-ih do stvaranja SNS i naprednjačke vizije budućnosti u koju danas mnogi veruju, humus Demokratske stranke je devastirao sve ono što je Đinđićeva vlada radila, a stajalo u ekspozeu pokojnog premijera. Danas nam ti isti nude šargarepu nadajući se da ćemo je zagristi. Upravo su „apstinenti“ oni na koje stranke Saveza računaju. Bojim se da ovaj narod nije toliko glup i da će znati da od broja neizašlih oduzme one koji tradicionalno ne izlaze na izbore u Srbiji te izračunaju minuli rad bojkotaša ako do bojkota uopšte i dođe. Dok jedni smatraju da su apstinenti krivci za to što trpimo ove “vođe”, da zbog njih nikako da dobijemo vladu za koju glasamo i da se zbog njih udružuje kurta sa murtom samo da bi se domogla ili održala na vlasti stvarajući sliku da su izbori jedna ogromna farsa drugi poštuju odlučnost apstinenata posmatrajući to drugačije. Za njih su apstinenti lica koja ukazuju na svu banalnost izbora i podmuklost šarlatana koji na njima učestvuju kao ponuda koju neko treba da izabere. Istini za volju, više od 20 godina na spiskovima je uvek ista ponuda, gledamo političare kako stare, a pametniji nisu. Trebaju nam ne samo nova lica, nego kreativni i okretni ljudi sa novim idejama. Blago onom ko ih dočeka.
Bojkotu se suprotstavio i Dragoljub Mićunović, nekadašnji predsednik DS koja je ovih dana proslavila 30 godina rada od „vaskrsa“. Ne ulazeći u ono što je Mićunović izneo u svojoj poslednjoj izjavi, mislim da je degutantno da baš on govori suprotno odluci stranačkih organa. Kada se ovome dodaju njegov „minuli rad“ i simpatije prema „odbeglima“ okupljenim u Srbiji 21, uz Čomićkin pompezni povratak u parlament, težina Mićunove izjave je na nivou izjava Miše Vasića. U krajnjem slučaju koliko će vode proći Savom i Dunavom dok „politikanti“ u Srbiji shvate da lica poput Mićuna, Pešićke, Perovićke, Koraća i njima sličnih treba zameniti mlađim, savremenijim i modernijim licima, onima koji su nastavili da rade ono što su davnih dana kapirali i kopirali. Tito je umro. Umro je i Sloba. Zar je jedino rešenje ove papazjanije unutar ovako oronule i devastirane „elite“ prirodna selekcija?
Rihino „pitanjce“ je na mestu i ukazuje na pojavu koja se mora izbeći ukoliko bude bojkota. Od velike je važnosti da oni koji zagovaraju bojkot imaju na umu da apstinenti nisu tikve bez korena, da imaju istoriju svoje apstinencije i da ih iz tog razloga „bojkotaši“ ne mogu asimilovati. Igrati na kartu apstinenata u trci za uspešan „bojkot“ je u najmanju ruku pokvareno. Takođe, sa druge strane važno je znati i pobude onih koji se spremaju za trku kako bi ušli u parlament. Očekivati od „otpada“ iz DS-a da će učiniti nešto novo i iznenađujuće izuzetno svojim ulaskom u parlament je idiotski. Teško je očekivati išta pompezno i od „zvonara“ kao i od onih koji neumorno koračaju prema kući koju je napustilo Ujedinjeno Kraljevstvo. Naravno, ima među njima i onih koji imaju dobre namere i koji zarad iskrene ideje sklapaju „pakt sa đavolčićima“, ali zar neko ne mora i to da radi zarad opstanka ideje. Nadam se da će „dobronamerni“ uspeti da uđu u parlament u grupi sa onima koje ni pas s maslom pojeo ne bi i da će nastaviti svoju borbu za modernu Srbiju i Srbiju koju će poštovati.
Bonus video:
