Goran Bregović je pričao kako je njegov otac, iako odavno razveden od njegove majke, kad se ona razbolela, iz noći u noć dolazio pod njen prozor, sedeo tu i pušio. Da to stari radi - Bregoviću je rekla druga očeva žena. Ljubav izaziva poštovanje i divljenje i kod onih koje povređuje.
Jutros sam, vozeći se sedamnaesticom, na Dušanovcu, na utrini pored autoputa ugledao mladića koji je išao malo blatnjavom stazicom, malo po travi, s bocom piva u ruci, i potezao pokoji gutljaj onako, u hodu. Momak je imao malo dužu kosu i bradicu, tu negde oko 25 godina, i bio je lepo obučen, u smislu - uredno. Pošto sam ga, zbog kratkog zastoja u saobraćaju, posmatrao dobrih 30-40 sekundi, zapazio sam dve stvari: da se ne tetura, da korača sigurno, kao i da je duboko potišten, pogleda čas prikovanog za zemlju, čas neodređeno podignutog u pravcu golih krošnjica i belih oblačaka na vedrom, bezosećajnom jutarnjem nebu.
Pomislivši da se i ovom mladiću desilo nešto slično kao Bregovićevom ocu, a verovatno i svima koji se batrgaju zatrpani snjegovima, ruzmarinom i šašom, setio sam se odnekud onog Kerberovog „k’o besan pas lajem noćima na tvoje prozore“, sve s „poslednjom tramvajskom stanicom“; iako Nišlija, Gale ovu pesmu kao da je iznedrio u beogradskom podneblju, recimo na tramvajskoj okretnici sedmice, devetke, jedanaestice i trinaestice u Bloku 45, ili možda na okretnici trojke u Kneževcu, s tim što u Kneževcu nema visokih prozora ispod kojih bi ojađeni čuvar pakla mogao da stoji i da laje.
Koliko se god ljudi čudili što ljubav i dalje postoji, još više se čude što postoji ljubavna patnja; tako, recimo, biva da mnogi, nehajno zviždućući i neobavezno se osmehujući, pevuše pesmu „Ljubavi“ Željka Joksimovića („Prošli su aprili, k’o vozovi kad prođu, izgledalo je da je gotovo“), pesmu koja će se čoveku u jarosnom vrtlogu ljubavnog bola zariti kao koplje u dvanaestopalačno crevo.
Teže je, istina, i beslovesnima izbeći setu kad čuju Nenu Ivošević kako peva „Kao da me nema”.
Ljubavna patnja pruža nam puni uvid u sveobuhvatnost i sveprisustvo poezije, poezije kao potvrde onoga što znamo i osećamo, ali i poezije kao didaktičkog sredstva. Iz tekstova pop, rok i narodnih pesama, uključujući i novokomponovane, pa i neo-treš, kor folk, više se može čuti i naučiti o ljubavi nego iz čitavih tomova velikih pesnika minulih i još, avaj, neminulih epoha.
Beograd je, međutim, grad u kojem su i pesnici koji nisu rođeni u Beogradu ostali živi i aktuelni, baš kao i Željko Joksimović i Goran Bregović (ovaj potonji, istina, komotno oslonjen na pesničku zvezdu Duška Trifunovića); nikad neću zaboraviti kako je Petar Kralj, u stanju još dalekom od pijanstva, kazivao pesmu „Možda spava“ Vladislava Petkovića Disa. Do neki čas pre toga pomalo usplahiren i grubo usamljen za šankom kafančeta „Bohinj“ u Makedonskoj ulici (odavno nema ni „Bohinja“, a ni „Bleda“ u Vasinoj, koji su u mojoj mladalačkoj svesti ostali neraskidivo povezani, iako više nisam siguran da li je „Bled“ bio u Vasinoj a „Bohinj“ u Makedonskoj, ili obratno), Kralj me je, pretvorivši se u starotebanskog žreca, paralisao Disovim stihovima, koje sam slušao gutajući suze, i to ne samo one što su mi tekle niz obraze nego i one kojima se odozdo punilo ždrelo, jer suze, ako niste znali, izviru u grudima, penju se do očiju i onda imaju taj vidljivi pad.
Ništa vam lakše neće biti ako sednete u neki kafić, naručite piće, kad majstor tamo pusti „Ne gledaj me tako i ne ljubi me više“ ili „Ipak poželim neko pismo“. Nije, naravno, samo „Dugme“ u takvim trenucima opasno; nastradaće i onaj kome puste „Čorbinu“ stvar „Ja sam još ona ista budala“, koliko zbog teksta Bore Đorđevića, toliko i zbog ingenioznog, fatalističkog sola Rajka Kojića, pri čemu duboko potresne mogu biti i naoko trivijalnije numere kao što su „Dva dinara, druže“ ili „Ostani đubre do kraja“, gde će vas Rajko svakako dotući ako vas dovoljno ne dodirnu Borini, pomalo ofucani, „pogrešni dani“ i „besane noći“.
Beogradski ljubopatnici možda jesu sve ređa pojava, a možda su se samo mimikrisali pa ih je teško razlikovati od onih koji pate od zdravstvenih, finansijskih, roditeljskih i drugih problema. Kao što je Lenon izražavao otpor - doduše, mekan otpor namučene duše - prema onima koji su mu bodro savetovali da obavezno sakrije svoju ljubav, da je ne pokazuje („You’ve Got to Hide Your Love Away“), i današnji beogradski ljubopatnici jogune se i ne žele da kriju bol. U Beogradu se ni ljubavna radost ne krije, ljudi se grle i ljube po ulicama i trgovima, po trolejbusima i taksijima, ali i ljubavni bol, izgleda, sve smelije traži pravo glasa.
Ljubav animira ljude, negoduje, traži nešto što joj pripada: hajde, hajde, dosta ste patili zbog bolesti, zbog nemaštine, zbog šikaniranja na poslu - patite sad i zbog mene!
Bonus video:
