U nedavno objavljenom članku u časopisu Foreign Affairs tvrdio sam da je pažnja kreatora državnih politika, pa i javnosti uopšte, pogrešno usmerena na održavanje fiktivnih ekonomskih parametara (kao što su berzanski indeksi) ili finansijsko stanje kompanija. Takvi parametri, naravno, nisu nevažni. Ali u situaciji dubokog poremećaja ekonomskih aktivnosti i krize koja je slična ratnom stanju, fokusiranje na finansijske indikatore odvlači pažnju sa važnijih stvari. Pažnju treba usmeriti pre svega na fizičke veličine (kao što je u ratnom stanju uvek i bio slučaj, na primer, u Sjedinjenim Državama za vreme II svetskog rata).
Razmotrimo problem s kojim smo danas suočeni sa stanovišta alokacije rada. Pretpostavimo da postoje 4 tipa radnika: (A) lekari i zdravstveni radnici, (B) radnici u onlajn maloprodaji, (C) radnici koji proizvode fizička dobra (fabrički radnici) i (D) radnici u profesijama (nastavnici, inženjeri, dizajneri i tako dalje). Na početku krize njihovi udeli u radnoj snazi stoje u odnosu koji je odredila dosadašnja ekonomska tražnja, kao i ponuda ovih zanimanja.
Šok koji je proizvela epidemija sasvim je promenio odnose u tražnji za ova četiri tipa rada. Njihova sadašnja alokacija je u dubokom neskladu sa alokacijom potrebnom u ovoj situaciji. Šok je eksponencijalno povećao tražnju za radnicima tipa A. Takođe je povećao tražnju za radnicima tipa B, jer ljudi moraju da se snabdevaju. Tražnja za radom grupe C je opala, dok je za tip D uglavnom ostala nepromenjena. Ovde postoji još jedan element specifičan za situaciju epidemije. Ako se aktivnosti grupa B, C i D nastave na isti način kao i dosad, broj inficiranih će verovatno nastaviti da raste (ako do infekcije najčešće dolazi u interakciji na poslu), a to će dodatno opteretiti radnike iz grupe A, čak toliko da će porasti i broj umrlih. Zamislimo da radnici iz grupa B, C i D sasvim prestanu da rade i proizvode. Broj zaraženih bi sigurno opao ako su ljudi primorani da ostanu kod kuće. Upravo to pokušavamo da postignemo uvođenjem karantina.
Ali ako se sav rad obustavi, ljudi će uskoro početi da gladuju. Zato željeni odnos između nastavka proizvodnje i nastavka širenja bolesti ne može uključivati ekstremne vrednosti kao što je proizvodnja jednaka nuli. Na krivoj mogućih ravnoteža moramo pronaći tačku koja će omogućiti nastavak ekonomskih aktivnosti, makar i u skromnijem obimu, dok se epidemija na neki način ne stavi pod kontrolu.
Vratimo se sada našoj nomenklaturi radnika. Ponuda radnika tipa A (koju želimo da uvećamo) manje ili više je fiksna na kraći rok (nekoliko sedmica ili meseci, koliko očekujemo da ovo potraje). Zato tu ne možemo mnogo učiniti, osim da penzionisane medicinske sestre i lekare pozovemo da se vrate na posao, kao što su upravo uradili u Njujorku. Radnici tipa B će verovatno sačuvati svoje prihode, jer je tražnja za njihovim uslugama u porastu. Svakako ne treba zaboraviti da dodatni rad sada proizvodi dodatne slučajeve infekcije. Ali ni tu ne možemo mnogo učiniti ako ne želimo da život sasvim zamre.
Kritična kategorija je grupa C. Njihovi prihodi su ugroženi epidemijom. Verovatno će mnogi ostati bez posla i sredstava za život. Da li želimo da sasvim osiromaše, da lutaju ulicama u potrazi za poslom? Ne, kreatori politika se moraju pobrinuti da zaštite njihove prihode koliko god je to moguće i podstaći ih da sada ne rade. Drugim rečima, to je grupa na koju se moraju fokusirati nove politike: jer ne želimo da njihovi prihodi opadnu ispod određenog praga (kako iz razloga čovečnosti tako i iz razloga opšteg društvenog interesa) i ne želimo da oni rade da ne bi doprinosili širenju infekcije.
Poslednju kategoriju (D) čine radnici čiji prihodi uglavnom neće biti na udaru, bar na kraći rok, jer se tražnja za njihovim uslugama ne može značajnije povećati ili smanjiti, a to su usluge koje se ionako mogu pružati na daljinu. Zato sa stanovišta kreatora državnih politika ova grupa nije od naročitog značaja.
Verujem da tako možemo formulisati mnogo razumnije usmerenje ekonomskih politika za period epidemije: koliko god je to moguće, treba uvećati ponudu radnika tipa A, ograničiti rad svih ostalih (opet koliko je to moguće) i bezuslovno osigurati ekonomski opstanak radnika tipa C dok kriza traje. I naravno, fokus se mora u celosti prebaciti sa finansijskih indikatora na prihode domaćinstava.
(Global inequality; Peščanik.net; prevod: Đ. TOMIĆ)
Bonus video:
