Zašto su neki ljudi anarhisti ili komunisti? Ili libertarijanci? Zato što smatraju da je država izvor nesigurnosti iako je zapravo njeno osnovno opravdanje upravo da povećava bezbednost građana. Ova se potreba jasno vidi sada u ovoj epidemiji. Kao što se vide i njeni nedostaci.
Bezbednost je javno dobro. Koje pojedinci, pa ni društvo ne moraju da su sposobni da obezbede ako nema neke vrste prinude. Neko mora da naredi da se izbegavaju okupljanja ljudi i da tu naredbu sprovodi prisilno, ako ne može drukčije. Da se ne bi širila epidemija. No, nije potrebno biti Aristotel, pa razumeti da se moć represije može koristiti za dobro, kao i zlo. Da država može da bude izvor nesigurnosti koliko i sredstvo da se ona poveća.
Vanredne okolnosti svakako su najveći test za svaku državu. Jer pružaju veće mogućnosti zloupotrebe upravo zato što je uloga države praktično nezamenljiva. A nadzor ograničen. Pored toga, eventualna mobilizacija opozicije ograničena je jer bi se rizikovalo širenje epidemije.
Zašto se povećava mogućnost zloupotrebe? Zato što je potrebno da se racioniše gotovo sve. U uslovima povećanja diskrecionih ograničenja, opravdanih i neopravdanih.
Uzmimo za primer subvencionisanje ulaganja. Ukoliko preduzetnik pokrene proizvodnju, budžet subvencioniše plate zaposlenih. Para ima koliko ima, tako da subvencije moraju da se racionišu. Postoje pravila koja se interpretiraju i primenjuju sa određenom dozom diskrecije. Koja, naravno, ima cenu.
Uzmimo sada vanrednu situaciju, kada je potrebno podržati preduzetnike i zaposlene. Situacija je vanredna jer uobičajena pravila nisu primenljiva. Diskrecija je praktično neizbežna. Tada je vlast zaista izvor nesigurnosti. Stvari se sa vremenom ustale, ali u ovom slučaju trebalo bi da vanredno stanje traje dok je epidemija, dakle privremeno. Tako da je potrebno maksimizovati korist od diskrecione vlasti koliko se može dok se stanje ne normalizuje.
Za očekivati je, dakle, da će se povećati korupcija. To je praktično neizbežno. U Americi se upravo raspravlja o tome ko će nadzirati novčanu pomoć koju će fiskalne vlasti moći da odobre preduzećima koja se suočavaju s nedostatkom likvidnosti, kako bi se umanjila mogućnost korupcije. Takve su rasprave svuda neizbežne jer se ne može naprosto pretpostaviti da će vlasti delati u skladu sa javnim dobrom. Ili, u ovom slučaju, kako bi suzbilo javno zlo.
Problem je u tome što fiskalne vlasti ne moraju da vode računa o tome da će morati da povećaju poreze kako bi pokrile povećane izdatke, koje sada finansiraju zaduživanjem. Takođe, u vanrednim okolnostima monetarne vlasti su podređene fiskalnim i ne mogu da je ograničavaju, što obično čine tako što vode računa o ubrzanom rastu cena.
Tako da je u krizi kao što je ova zdravstvena praktično sve u rukama fiskalnih vlasti, koje su lišene uobičajenog nadzora javnosti, kao i monetarnih ograničenja. Uz to, kako je sistem racionisanja gotovo neizbežan, nije neophodno ni ponašanje koje nije u skladu sa ustaljenim pravilima ponašanja. Vanredno je stanje.
Tako da nije nerealno očekivati diskreciona subvencionisanja, kao i politizaciju manje-više svih odluka kako bi se obezbedio produžen boravak na vlasti.
Uzmimo za primer sam postupak proglašenja vanrednog stanja. Naravno da bi Skupština izglasala sve što bi se od nje tražilo. Ali se svejedno smatralo da je potrebno da se istakne kako je legitimno koristiti diskrecionu vlast, koja krši Ustav, ali je opravdana vanrednim stanjem koje se proglašava.
Otud i zazor od države iako nije sporno čemu ona služi. Ali ako ratuje i ne preza od diskrecionizma i u vreme epidemije, razumna je sumnja u to čemu služi.
(novimagazin.rs)
Bonus video:
