Moj položaj je tragikomičan. Sedim u Leskovcu, gradu koji bije glas roštiljsko-kafanskog epicentra Balkana. Ali unaokolo ni jedne upotrebljive kafane. Prođem pored zatvorenih lokala na putu do sledeće samoposluge. I pravim se da te kafane nisu tu, jer je njihov smisao – okupljanje ljudi oko trpeze, pića i muzike – trenutno prokazan kao po glavu rizična rabota.
Zatvorite sve kafane…
Toma Zdravković je jednom neoprezno otpevao. „Zatvorite sve kafane / nek se moja duša smiri…“ I eto, Toma, jadan, nije doživeo tužno ostvarenje svoje pesničke vizije, ovu kafansku tišinu koja je u Srbiji i šire ravna trenutku nakon Smaka sveta: apsolutni muk. Nema zveckanja escajga, nema zvuka udaranja stakla o staklo dok se čašice, čaše, krigle dižu u slavu dionizijskog poimanja života.
Nema kuvara koji izviruje iz kuhinje da vidi da li se pladanj pred gostima prazni, da li su njegove rukotvorine na ceni, pretvorene u coktanje jezikom, mljackanje i istiskanje onog mmmmm. Nema ni konobara koji na blokčetu računa kao pokvareni digitron, ali uvek ima pravu doskočicu za svaku priliku.
Kao da sam ih sanjao, sve te moje kafane. Stigla ih Tomina kletva iz pesme. A da li se time smirila i naša duša? Naš život pre koronizovanja bio je povremeno raskošan upravo zato jer smo redovno ulazili u svoje omiljene hramove – za većinu to nisu bile ni biblioteke ni bogomolje već – kafane. Homo Balkanikus je Homo Kafanikus. Ili je to barem bio.
Zavet sa Dorćola
Kako je on to postao? „Kahvahana“ – prostorija u kojoj se toči kafa – bio je osmanski uvozni produkt koji se ovde, na evropskom jugoistoku, primio bolje nego na drugim mestima.
Iznašli su neki naši ljudi da bi najstarija evropska kafana mogla biti jedna dorćolska iz godine 1522. Samo što je ona verovatno više podsećala na šiša-bar nego na današnje kafane. Pivnice i manastirski restorani kao Štiftskeler u Salcburgu hroničari su spominjali mnogo ranije, još od 803. godine.
Kafana je upravo zato postala druga dnevna soba ovdašnjih ljudi jer je dugim amalgamskim postupkom apsorbovala i zapadnu pivnicu i orijentalnu „kahvahanu“ da bi postala najvažnija društvena institucija na Balkanu.
U kafanu se retko ide na kafu, ali često na sve ostalo, od čašice žestine do čašice razgovora.
Pauza ili kraj?
Da li je ovo što proživljavamo samo pomalo mučno odgađanje našeg sledećeg srećnog boravka u bašti kafane kao što su „Skopski merak“ ili „Careva ćuprija“? Da li ćemo samo nastaviti tamo gde smo stali? Ili ćemo u svojoj mentalnoj strukturi zauvek memorisati nešto od „socijalne distance“?
Još globalnije gledano: Da li će čovekov svet posle svega više ličiti na karantin nego na kafanu? Verovatno to zavisi od odgovora na pitanje šta je karantin, a šta kafana.
Praslika svake kafane je starogrčka agora – trg na kojem slobodni ljudi sa vinskim čašama u rukama svi uglas koriste svoje pravo da slobodno govore.
Praslika karantina je strah od drugog, od zaraze koju on potencijalno nosi. Da li ćemo postati bića straha? Da li ćemo se povući iz jedinog balkanskog prostora primenjene slobode – iz zajedničke kafane?
Muka „obeskličavanja“
Moraćemo da se priupitamo kako da iznova u sebi nađemo ravnotežu između straha i slobodoljubivosti, između čovekoljubive i čovekomrzačke pobude.
Za mnoge je tek sada potpuno jasno u čemu se razlikuju virtuelna druženja i grupašenja od onih stvarnih – ako se više ne možemo družiti offline, ono digitalno druženje postaje loša zamena – kopija koja je zaboravila gde je original i da li je uopšte postojao.
Osim toga što nije izvesno da li ćemo biti isti posle globalnog „obeskličavanja“, uputno je zapitati se da li će to biti i oni javni prostori koje – neko više, neko manje – doživljavamo kao deo svog identiteta. Dakle, da li će naše omiljene kafane posle ovoga biti iste? Šta ako zateknemo aparat za obaveznu dezinfekciju i merač telesne temperature na ulazu? Ako konobar u hirurškim rukavicama na dva metra dugom štapu stavi pivo na sto. A od sledećeg stola, u svim pravcima – po dva metra?
Rođenje i pomor kafana
Ljudi koji su u vekovima pre nas sedeli u nekim jako važnim i dobrim kafanama nisu mogli ni da zamisle svet bez njih. Tako je beogradska kafana „Tri lista duvana“ prva u Srbiji imala telefonsku liniju, pa je u starosti od 107 godina 1989. srušena radi, kako su tada rekli, nužnosti da se na njenom mestu izgradi Hajat. Koji na tom mestu nikada nije izgrađen.
A zemunska kafana „Beli medved“ smeštena u najstariju beogradsku kuću više nije kafana i jedva se drži na rahitičnim nogama. „Albanija“ – čuvena beogradska kafana iz 19. veka – srušena je 1936. Da bi na njenom mestu nastao soliter koji je preuzeo ime, ali ne i duh jednog važnog mesta.
U „Zlatnoj Moruni“ nema više Gavrila Principa da melanholičnim okom kibicuje Zelenjak niti njegovih mladobosanaca da kuju svoje zavere protiv carstva.
Slične stvari su se desile nekim kafanama koje sam osamdesetih doživljavao kao svoje. Mnoge nisu preživele, a i one koje su na prvi pogled opstale, kao „Polet“, „Zora“, „Prešernova klet“, „Proleće“ nisu u novom milenijumu ostale ono što su bile u prethodnom. Izgubile su dušu.
Sve ovo govori da protok vremena ne upokojava samo neke od nas već i naše kafane. Da li će nas naše kafane zaista čekati kada izađemo iz ovog dugog, tihog tunela? Neke gazde neće finansijski preživeti. Neki gosti neće fizički preživeti.
Čuang Ce u vanrednom stanju
Ima nečeg neutešnog u činjenici da su milijarde ljudi užlebljeno u mere ograničenog kretanja. Nečeg nepopravljivog. Ta nepopravljivost se sastoji od iskustva koje je slično onom ratnom, mada nije tako očigledno nasilno: Bukvalno preko noći sve od čega se dobrim delom sastojao naš život kada izađemo preko kućnog praga može da nestane.
Uz to dolazi osećanje, da posle nekoliko nedelja čovek više nije siguran da li je taj njegov stari život zaista postojao ili je bio tek neki čudan san. Još gore, možda je ovo sada ružan san?
Dilema je filozofska i jako stara – Čuang Ce ju je u 4. veku pre nove ere, nakon što je sanjao da je leptir, formulisao ovako: „Sada ne znam jesam li čovek koji je sanjao da je leptir, ili leptir koji sanja da je čovek?“
Prevedeno na jezik naše čežnje za svetom u kojem postoje kafane: Šta je Matriks – ovo sada ili ono pre? Pretpostavljam da se neću probuditi jednog jutra tamo gde sam zaustavljen u martu i reći – dobro je, kakav čudan košmar.
Ali isto tako slutim da ćemo, kada ovo prođe, svi pojuriti u svoje kafane, da vidimo jesu li još uvek tamo gde smo ih ostavili. Možda jesu. I one i mi ćemo se praviti da smo isti, mada ćemo znati da nismo. Brine me što ne znam kakvi ćemo biti, kakav će biti svet.
Od sebe daleki
Svoje poslednje piće popio sam u jednom lokalu kraj Veternice. Konobarica je išla sa alkoholnim sprejem od stola do stola i prskala ljudima ruke. Znao sam da se rastajem od bivšeg života na neizvesno vreme.
Te večeri su zatvorili sve ugostiteljske objekte. Kafana je bila među prvim žrtvama korone. Sada mi taj dan izgleda jednako daleko kao i vreme kada sam ovakve tekstove pisao na pisaćoj mašini Univerzal.
Izgleda da smo se, udaljivši se prinudno od kafane, udaljili sami od sebe.
Bonus video:
