Nahuškan intuicijom, tokom dve večeri policijskog vikenda, po drugi put „izbindžovah“ izvanrednu seriju Černobilj i svima preporučujem da to (ponovo) učine.
A zašto - to je tema naše današnje kolumne, ostatak će vam serija sama kasti.
Pažljivom gledaocu odmah bude jasno da Černobilj nije priča o nuklearnoj katastrofi, nego o katastrofi rigidnog, a ubuđalog sistema koji - na podobije (svih) srpskih političkih sistema - nije davao pet sitnih para na realnost. E sad, sovjetski sistem na realnost nije davao pet sitnih para jer je bio uveren da je „ovladao prirodom“ i njenim silama, dočim se srpska kopija i u komunizmu (kao i danas) oslanjala na silu pesme „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“.
Nešto slično je - po običaju prekasno - primetio i ondašnji gensek, Gorbačov, koji je u post festum memoarima zapisao da je pravi uzrok propasti SSSR-a bila katastrofa u Černobilju.
Serija - realistička do ivice dokumentarnosti - lepo pokazuje da osim što nije davao pet para na realnost, sistem nije mnogo više davao ni na nuklearnu tehnologiju, NU Černobilj je bio projektovan i izgrađen na princupu štapa i kanapa, a njime su upravljali inženjeri kojima je mišljenje partije bilo preče od zakona nuklearne termodinamike, što je sa stanovišta ljudskog isuviše razumljivo, jer - za razliku od partije - termodinamika nije streljala, mada se na kraju i ona pokazala smrtonosnom.
Dakle, šta. Zbog ambicioznih inženjerskih brljotina, koje ne prave ni osnovci na časovima opštetehničkog, černobiljski reaktor 4 leti u vazduh, ko, bože me prosti, Cigani u nebo.
Sećajući se kako je gromoglasno pukla ručna bomba, koju sam na obuci u JNA iz bezbednog rova bacio u neku jarugu, zapitah se kako li je tek eksplozija nuklearnog reaktora morala odjeknti. Mora da se to nadaleko čulo. Ali, ali. Budući da je stav KP (boljševika) bio jasan - sovjetski reaktori ne mogu da se pokvare, kamo li da eksplodiraju - šef smene (zapamtio sam mu i ime, Djatlov), neće ni da čuje da je reaktor eksplodirao i naređuju da se u (nepostojeći reaktor) hitno upumpava voda i da se pozovu - pazi sad - vatrogasne brigade.
Da sve bude apsurdnije, iz serije doznajemo da je tehnički zaista nemoguće da reaktor eksplodira - moguća su tzv. curenja - ali da je sovjetskim inženjerima ipak nekako pošlo za rukom da urade nemoguće. Kako su to uspeli, pojma nemam, pitajte nekog fizičara.
E sad, da je ovo fikcija, teren na kome se najbolje snalazim, napisao bih da je neizmeriva količina radijacije koja se rasula po tlu i vazduhu - bogme i po atmosferi - tokom decenija izazvala mutacije do tada (manje više) bezazlenih virusa koji su na kraju iznedrili tazkovani kovid19. Sad lepo zamislite ovu planetu kao NU Černobilj, a epidemiju kao radijaciju koja je izmakla kontroli, pa sami izvucite zaključke.
(danas.rs)
Bonus video:
