Moj rođak, sada već stari žitelj Njujorka, ovih dana se na svojoj fejsbuk-stranici oglasio sledećom porukom: „O politici i političarima gotovo nikada ništa ne pišem, ali danas me je jedna vest zaista začudila i zbunila. Radi se o odluci nadležnih u gradu Vašingtonu da trg ispred ruske ambasade nazovu imenom Borisa Nemcova. I nije sama vest to što me je začudilo, već reakcija ruskih vlasti koja je Americi uvređeno obećala brz simetričan odgovor. Kakav odgovor? Na šta? Šta je tim ljudima? Šta se to s njima uopšte događa?“
Priznajem, i mene je sve to malo pomelo. Ne to što je moj rođak tako naivan i prostodušan. I ne to što se on tako drastično udaljio od realija našeg društvenog i političkog života. Naprotiv, drago mi je zbog njega. Veće su mu šanse da, što se kaže, „duže potraje“. Pomelo me je porazno saznanje da njega još uvek čudi nešto na šta sam ja takoreći adaptiran, nešto što je mene odavno prestalo da čudi. Mada, moram i to reći, ne sasvim. Jer ona - naša zakonodavna vlast - svojim dosetljivim inicijativama i inventivnim zakonskim rešenjima zaista se udarnički trudi da nas svakoga dana nečim začudi. „Šta se s tim ljudima događa“ - pitaš ti dragi moj rođače, imajući naravno u vidu njihove glave i onaj najbitniji deo čovekovog nervnog sistema koji bi u njima morao da se nalazi. Dobro pitanje - rekli bi rutinirani polemičari. A odgovor na njega mogu dati samo profesionalci, to jest ljudi koji su baš za tu oblast medicine obučeni. No ja ću se na ovom mestu usuditi da javnosti predočim svoju, posve diletantsku dijagnozu njihovog slučaja i da ovu pojavu nazovem „akutni infektivni idiotizam“. Na kraju krajeva, zainteresovanom laiku kao što sam ja to spolja baš tako izgleda.
Uzgred, nije do kraja jasno ko je od tih društvenih pregalaca opasniji po zdravlje društva: iskreni vatreni idioti koji s penom na ustima razne gluposti srčano zastupaju, ili cinični simulanti naučeni da kao po narudžbini uključuju svog „idiota“ i usput (ako treba) padaju u histeriju.
U mladosti sam negde pročitao da su nekada davno, iz nekih zabitih sela i zabačenih gubernija Rusije, u ruske gradove masovno isporučivane histerične lude (klikuše) koje su, što je inače poznato, imale nekakvu posebnu ulogu u tadašnjem crkvenom životu. Priča je govorila o tome kako je histerija u tim zabitima bukvalno s majčinim mlekom sisana i da se tako kroz pokolenja prenosila. Navodno, na tamošnjim poljima gde je klasala raž, uz tu raž je u izobilju raslo i razno velebilje halucinogenog svojstva. Da li su to bile nekakve ergotne gljive, bunike ili nešto treće, no uglavnom to rastinje je setvom i meljavom u velikim količinama stizalo u njihovo brašno, a samim tim, razume se, i u hleb. Jedući taj hleb žitelji ovih sela su praktično celog života bili izloženi dejstvu tih omamljujućih sredstava što je, naravno, uticalo na njihovo svakodnevno ponašanje koje se u tim selima smatralo normalnim. A van sela… Pa, kako kad.
Kada danas na televiziji gledam i slušam naše cenjene dumske deputate, visoke državne činovnike i raznorazne ruske eksperte, analitičare i politikologe, meni se čini kao da su svi oni iz istog sela, koje su samoinicijativno nazvali „Rusija“, dok su sebe proglasili za „narod“.
E sad. U ovom konkretnom slučaju, taj „narod“ je jako uzbudila činjenica da je jedan drugi „narod“ odlučio da u jednom svom gradu preimenuje trg, ne pitajući ga (mislim ovaj naš „narod“) za dozvolu. I kako to uopšte treba razumeti?
Veoma prosto. Sve što se u svetu čini i događa je radi njih - to jest tačnije protiv njih, protiv „naroda“. I oni su u to čini se potpuno uvereni. A zašto? Umeju li oni to nekako da objasne?
Njima („narodu“) sve vreme neko nešto smešta, potura, stalno im nešto podmeće, nalik onoj zlosrećnoj marami koju pred grešnu Bulgakovljevu Fridu (1) svakog božjeg jutra na sto prostiru.
Inače, u svetu je opšteprihvaćena praksa da se ulice u kojima su smeštene ambasade pojedinih zemalja nazivaju imenima njihovih zaslužnih građana. To se smatra gestom dobre volje, znakom uvažavanja te zemlje i njenog naroda. Na primer, ulica u kojoj se nalazi ambasada Češke Republike u Moskvi nosi ime Julijusa Fučika. A ulice u neposrednoj blizini nazvane su imenima Jaroslava Hašeka i Karela Čapeka. Je li to u redu? Naravno da jeste. Hoće li ta činjenica raniti nečije patriotsko srce iz redova češke vlasti? Hoće li ta vlast početi da razmišlja o surovom toponimskom protivudaru? Ne verujem.
Ali ne. Zar vi ne vidite da je sve na svetu upereno protiv nas? To je, kako reče jedan posebno uzrujani naš izabranik, „kolosalna uvreda upućena našoj zemlji, pljuvanje direktno u lice našeg naroda“. Ne u njihovo, lično, već u lice (hej!) celog naroda. Narod se - hoće da kaže on - opasno razbesneo.
A ja kažem: dabogda sve tako i ostalo, da sva pljuvanja u naša lica budu takva.
Jer, reklo bi se, gde ćeš veće radosti za patriotu. U nekoj tamo dalekoj zemlji iza sedam mora i sedam gora, i to ni manje ni više nego u glavnom gradu jedan trg će nositi ime jednog od najdostojnih građana nove Rusije. Nije li to povod za ponos?
Ponos? Ma kakav ponos. To je uvreda, pljuvanje u lice…
Jedan naš uvređeni i poniženi sugrađanin se do te mere uzbudio da je taj čin preimenovanja njihovog trga nazvao uplitanjem zlonamernih tuđina u unutrašnje poslove naše zemlje. Čitaocu preporučujem da se duboko zamisli nad svakom izgovorenom rečju ovog našeg parlamentarca i oseti onu vrstu nelagode o kojoj je Danil Harms, istina drugim povodom, nekada davno pisao.
Rečju, od „naroda“ se očekuje simetričan odgovor, uzvratni udar, nešto tipa „Imperija uzvraća udarac“. Nema nam druge.
U našem narodu je simbolička borba imenima duboko ukorenjena. Na primer, dva suseda u nekom selu su već godinama zbog međe u teškoj svađi. I tako se jedan od njih dvojice, iz čiste i vesele pakosti dosetio da jedno prase iz svog novog nakota nazove Paša, imenom svog suseda, zakletog dušmanina. „Paška! Hej Paška, svinjo jedna umazana. Dokle misliš da se valjaš u tom smrdljivom blatu?“ - oriće se celim selom.
Je l‘ tako? Dobro. Sad ćeš ti blago meni dobiti svoj simetričan odgovor. Sada ćemo, dragi moj komšija, mi našoj kozi ime tvoje žene nadenuti. „Hej Ljuska, kučko jedna. Opet si ušla u kupus. Sve četiri noge ću ti polomiti“ - zaoriće se s druge strane ograde.
A setio sam se i jednog starog vica. Mladi vojnik piše pismo roditeljima i šalje ga u svoje rodno selo: „Dragi moji, ovde je sve u najboljem redu. Moja služba u armiji ide svojim tokom. Za tri meseca ću biti kod kuće. Jedva čekam taj trenutak. A za vas imam jednu veliku molbu. Kupite jedno malo prase i nazovite ga Zastavnik Kozlov. Odhranite ga po propisu, kako bi do mog dolaska bio debeo i rumen. Taman kako treba. A ja, čim stignem, odmah ću ga sa zadovoljstvom zaklati“.
Tako i kod nas. Stanovnicima ovog našeg skrajnutog sela maloumnika čini se da je događaj preimenovanja trga u Vašingtonu samo varijacija na našu večnu temu: vi nama ono - mi vama ovo. Ideja simetričnog „odgovora Čemberlenu“ (2) već po starom dobrom običaju s oduševljenjem otkliknula u srcima mnogih učesnika društvenih mreža. I tu je, naravno, ponuđeno mnogo različitih predloga. A kako i ne bi, jer pitanje je zaista interesantno: kako preimenovati ulicu u kojoj je smeštena zgrada američke ambasade u Moskvi, s tim da ceo Stejt dipartment istog trenutka pohisteriše.
Od mnogih predloženih idejnih rešenja zapamtio sam dva: „Bulevar 11. septembra“ i „Ulica Sako i Vanceti“. Moje je na primer bilo „Čiča Tomin prospekt“. Po meni - ime vredno poštovanja. I što je najvažnije, poučno je.
Naravno, možemo se mi s tim još dugo šaliti, no ozbiljno govoreći, ti naši dumski mudraci rešeni da na toponimsku inicijativu grada Vašingtona daju „simetrični odgovor“, nikada nikakvu simetriju neće postići. Gde su oni, a gde je simetrija? Jer ljude i građane simetrične Borisu Nemcovu u Americi poštuju i uvažavaju, a to naši mudraci nikako da razumeju. Niti će.
Ali pretpostavimo na trenutak nešto nemoguće. Pretpostavimo da su se oni zaista zainteresovali za simetriju, da su počeli da razmišljaju o imenima koja bi u kontekstu simetrije zaista imala nekog smisla i setili se, recimo, Martina Lutera Kinga. I šta? Pa on je u Americi i bez njihove inicijative već priznati heroj. Uostalom kao i Boris Nemcov u Rusiji.
Oni ne samo da ne znaju istoriju, već i odlučno odbijaju da je nauče. Svako novo pokolenje tih samozvanaca je uvereno da će tu gde je doveka i ostati. Ti dumski mudraci ni sekundu ne podozrevaju da su oni u istorijskim razmerama jedva par minuta prisutni, a da su Boris i Rusija tu zauvek.
(InLiberty.ru; Peščanik.net; prevod. H. MORENO)
1) Frida - lik iz romana M. Bulgakova Majstor i Margarita, grešnica pozvana na Volandov bal, koju je Margarita spasla od večnog prokletstva. Ona je svoje neželjeno novorođenče udavila maramom i bila kažnjena tako da ta marama, dok je sveta i veka, svakog jutra pred nju bude prostirana. 2) Naš odgovor Čemberlenu - sovjetski slogan nastao povodom protestne note britanskog ministra inostranih poslova Čemberlena upućene rukovodstvu SSSR-a 23. februra 1927, kojom je zahtevan prestanak sovjetske antibritanske propagande i kritike britanske podrške vladi Kuomintanga u Kini. Drugog marta 1927. u moskovskoj Pravdi je osvanuo članak pod naslovom „Pozdrav Kantonu! - To je naš odgovor Čemberlenu!“
Bonus video:
