Mjuzikl “Violinista na krovu” dobio je ovih dana u Srbiji svoj pandan u tragikomediji “Vulinista na krovu”.
“Vulinisti” su ljudi koje ništa nije blam: niti da budu Vulin, niti da im Vulin bude ministar bilo čega, niti da se pentraju iznad tuđih glava, po tuđim krovovima, kako bi pokazali neizmernu ljubav prema Vučiću, Vulinu i budućnosti Srbije.
U početku im je parola bila: “Nas i Rusa 300 miliona”, ali onda se kao njihova razvojna šansa umesto Rusa pojavio Virus, pa su unapredili parolu u “Nas i Virusa 300 miliona, plus 100 evra”, te su nam se sem na glavu, grbaču, popeli i na krov. Kip neslobode, statua mladog naprednjaka koji stoji na krovu vaše zgrade i u ruci drži baklju, savremenija je varijanta Kipa slobode, žene koja drži u ruci baklju na ulazu u njujoršku luku, jerbo Kip neslobode zna i da urla. Primećeno je ovih dana po Srbiji, naime, da se Kipovi neslobode množe po krovovima solitera, i za razliku od Kipa slobode sve vreme viču “Đilase, lopove”, što je mnogo atraktivnije “ponašanje” od njujorškog originala.
Kipovi neslobode koji znaju da urlaju rezultat su rada domaćih stručnjaka i nastali su kao potreba da se ubije vreme u kućnom karantinu. Te da se o istom trošku poubijaju i svi glasovi razuma u kućnom pritvoru.
Najpre su u 20.00 sati svi građani aplaudirali lekarima, onda su u 20.05 ljuti građani lupali u šerpe, a kako majmun radi šta majmun vidi, a naprednjak radi šta naprednjak vidi, kruna noćnog života u Srbiji dešava se oko 20.30, kad se neki nepoznati ljudi penju na tuđe krovove da spontano pale baklje i sve to spontano snimaju iz spontanih dronova.
Pa posle to emituju na spontanom Pinku kao dokaz da su nam se i bukvalno popeli na glavu.
- Mi kada se građanima popnemo na glavu, tu se ne zaustavljamo, nego lestvicu podižemo još više, pa se građanima popnemo i iznad glave, na krov - navodi se u saopštenju Krovne organizacije mladih naprednjaka Srbije.
Tako se u vanrednom stanju javio pandan organizaciji “Krov nad glavom”, tzv. organizacija “Korov nad glavom”. Ovi prvi se bore da svi građani mogu da imaju krov, što je osnovno ljudsko pravo, dok se ovi drugi bore da svaki građanin Srbije na vrhu svog solitera dobije korov, grupu N.N. lica (skraćenica od Nepoznati Naprednjak) sa bakljama u ruci, članskom kartom SNS-a u levom džepu i “ausvajsom” za kretanje po policijskom času, u desnom džepu. Sve to nisu dobili zbog svoje genijalnosti, već zbog svoje lojalnosti, pošto je lojalnost u Srbiji odavno postala jedina šansa mladih. A bogami i starih. Takoreći, jedina šansa svih živih, jerbo državna deviza za uspeh u životu odavno nije “Budite genijalni”, nego “Budite lojalni”. U stara dobra vremena ljudi se se po krovovima pentrali uglavnom da bi namestili televizijsku antenu. Na primer, ne možete da uhvatite drugi kanal Televizije Beograd, pa pošaljete na krov nekoga da vrti antenu, dok vi kroz prozor vičete: “Nije dobro… Ne valja… Sad je malo bolje… Još malo levo…Odlično, silazi, samo pazi da se ne skrljaš!”
I možete na miru da gledate ono što volite da gledate. Sad vam ni penjanje na krov ne pomaže da gledate ono što volite, jer su antene otišle u istoriju, a srpske televizije su otišle skoro u majčinu.
Bila su to vremena kad se znalo “ko namešta antenu, a ko viče: ne valja!”, ali, eto, došla su neka gora vremena kada ne možete ni da nameštate antenu, niti da vičete: “Ne valja!”, pošto je naša država koncipirana tako da sve valja, jerbo je sve što vidite na televiziji najbolje u novijoj istoriji, novijoj geografiji, novijoj biologiji i novijoj epidemiologiji.
Ako vičete: “Ne valja!”, ili - lupate u šerpe sa svojih terasa kako bi to rekli na svoj način, na krov će vam se popeti pomenuta organizacija “K(o)rov nad glavom”, a najbolji recept da ih u tome sprečite videli smo pre neku noć na Karaburmi.
Karaburmski scenario je postao nova noćna mora srpskih vlasti, gori je i od ukrajinskog i od makedonskog scenarija. Koncipiran je tako da kada vam se neko popne na vaš krov, a da vas prethodno ne pita, vi ga u što kraćem roku vratite na dno, gde mu je prirodno stanište. I zabranite mu da se ubuduće penje na nešto što nije njegovo. Ili, kako je to lepo još odavno opisao pesnik Aca Sekulić:
Majstore zatekoh/na krovu stare kuće/menjaju slomljen crep/majstori na krovu/majstori unutra/majstori, majstori/ko vas je zvao/zašto dirate moj crni krov/na kome stoji roda bela/na kome raste trava kudrava/moj krov u podnožju dugog veka/zašto ste mi kuću zauzeli/zašto ste napali/čekićima, ekserima/četkama, bojama/majstori, majstori/izlazite, pustite me/da sam kuću uređujem.
Bonus video:
